Ko je mislio da se padom Berlinskog zida i Gvozdene zavese završila era smrtnih kazni i tvrdih granica, žestoko se prevario. Naprotiv, 30 godina kasnije zidovi se ponovo grade. Ne samo na granici između SAD i Meksika, na granici između Izraela i Palestine, između dve Koreje -i u Evropskoj uniji se žustro postavljaju žičane ograde i ponovno uvode granične kontrole Utoliko više raduje pogled na ono što se dogodilo u Nemačkoj.
Revolucija bez metka
Poneseni Glasnošću i Perestrojkom, osokoljeni hrabrošću Poljaka i Mađara, Istočnim Nemcima je uspelo da u jednoj istinski mirnoj revoluciji sruše zid koji je delio zemlju na Istok i Zapad. Nije ispaljen nijedan jedini metak. Niko nije povređen u tim dramatičnim satima i danima pre 9. novembra 1989. a ni tog dana.
Samo zahvaljujući velikom poverenju međunarodne zajednice predvođene SAD, uz podršku Gorbačovljevog Sovjetskog Saveza - kojima su se posle početnog oklevanja pridružile Francuska i Velika Britanija - bilo je moguće da se u roku od samo 11 meseci zemlja i zvanično ujedini. Time je postavljen kamen temeljac i za Nemačku kao ujedinjenu socijalnu državu, za zajedničku infrastrukturu i za još puno toga što je potrebno kako bi se dva veoma različita dela spojila u jednu funkcionalnu državu.
Čežnja za novom nadom
Dakle, nije čudo da su na 30. godišnjicu ovog istorijskog događaja oči celog sveta ponovno uprte u Nemačku. Možda i zato da bi dobili malo nade u ovim vremenima u kojima dominiraju osećaji pretnje i nesigurnosti, kada se raspadaju uobičajene strukture.
Pritom u samoj Nemačkoj jedva da ima radosti ili ponosa na ono što se postiglo. Naprotiv, unutrašnje borbe dovode do političkih previranja koja iz temelja potresaju ceo politički sistem izgrađen u poslednjih 30 godina. Narativom kojim dominira nacionalistički i rasistički pogled na svet, pre svega u pokrajinama na istoku zemlje, ojačala je AfD, stranka koja dovodi u pitanje osnove ujedinjene Nemačke - od uloge Evrope do migracione politike. Tradicionalno velike narodne stranke gube značaj, sve je teže formirati vlade, toliko hvaljena pouzdanost i predvidljivost su - barem za sada - stvar prošlosti.
Jačanje desnih populista nije fenomen koji postoji samo u Nemačkoj. No, ipak on ovde ima specifične razloge koji su povezani i s nekadašnjom podelom zemlje.
Još uvek nisu dostojno priznate ogromne zasluge mnogih istočnih Nemaca koji su prvo hrabro doveli do okončanja ere DDR-a, da bi potom morali izaći na kraj s posledicama toga i u ujedinjenoj Nemačkoj naći svoje mesto pod Suncem. To se sada sveti.
Ogromni izazovi
S obzirom na opštu nesigurnost i ogromne izazove globaliziovanog sveta, Nemačka je 30 godina nakon ponovnog ujedinjenja prisiljena da samu sebe suoči s nekim osnovnim pitanjima.
Kakva zemlja Nemačka želi da bude?
Zemlja u kojoj Jevreji moraju da strahuju kad se okupe na molitvi u sinagogi?
Zemlja u kojoj političari koji se jasno usprotive desničarskim, nacionalističkim idejama i politici izolacije moraju da strahuju za svoj život?
Želi li Nemačka da bude zemlja u kojoj će pripadnost društvu biti definisana poreklom ili bojom kože?
Zbog ovih teških, egzistencijalnih pitanja ova godišnjica neće moći da se slavi opušteno i veselo. Upravo zbog toga svojoj domovini želim da joj ovi dani sećanja daju hrabrosti da stvori viziju o sebi sredinom ovog veka. To bi trebalo da bude jedna hrabra i samopouzdana zemlja, Zemlja, koja čvrsto stoji na temeljima našeg ustava, imajući u vidu da se upravo sada dovodi u pitanje mnogo toga što je tamo zapisano za sva vremena.
Ovih dana slavimo hrabrost prošlosti. Nadam se da će nam to dati snage u borbi za budućnost u slobodi i pravednosti.