Bolno zdravlje

Pođe moja prijateljica na odmor u prirodu. Vrati se sa ujedom insekta i alergijskom reakcijom. Pošto radi u državnoj službi, automatski je osigurana. Bio je petak naveče, ona je odlučila da sačeka ponedeljak. Pa to je samo buba, neće da drami. Ali svrab i peckanje se pojačaju. U nedelju ujutro postanu nesnošljivi.

Naumila je da sedne u čekaonicu hitne pomoći sa starijim seljankama iz okoline koje ispuštaju tihe, bolne uzdahe, sa čovekom kojem krv probija iz zavoja na šaci dok se znoji od bolova, sa trudnicom žutom kao limun koja u krilu drži ošureno dete. Sa nekim klincem koji se precenio sa skejtbordom pa čelom isprobao beton trotoara koji nije popravljan još od Titovog vremena.

Čak je ušla sa zdravstvenom knjižicom u rukama u hodnik pun neonskog polusvetla, ali kada je videla sve te mučenike – okrenula se nalevo krug i pravo u privatnu kliniku.

Koliko para – toliko zdravlja

Prvi put u životu platila je uslugu lekara. Barem zvanično. One bombonjere, kafe i koverte koje su preko medicinske sestre utrpavali hirurzima, akušerima ili ortopedima ne računa, to je običajno pravo. Uostalom, sve su to sitnice u odnosu na živo prase koje mogu da ponude pravi domaćini.  

Odlučila se da potroši nešto na svoje zdravlje jer su im isplatili četiri zaostale plate, dve i po je bila dužna i baš je razmišljala šta da radi sa onih petstotinak evra plusa koji su se kao nekim čudom prvi put pojavili na njenom računu. Inače je štedljiva, sve daje za decu koja su prvo studirala, a sad nigde ne rade. Ali bi da se reši ovog svraba ili će poludeti.

U privatnoj klinici svetskog naziva sve je bilo svetlo, čisto, novo. Pregledao ju je specijalista koji za male pare i za veliki ugled prepodne radi u državnoj medicinskoj ustanovi zvučnog imena, a ovde stiže po pozivu. Može da navrati i za radnog vremena, tamo u državnoj ustanovi se niko ne buni, svi znaju da se čeka. Bio je strpljiv i stručan, imao je vremena. Dao joj je recept i preporučio da obavi testove za lajmsku bolest i ko zna šta još.

To je koštalo tridesetak evra. Plus desetak evra u apoteci. Svrab se brzo umirio.

Od nemila do nedraga

U ponedeljak je otišla do svoje doktorke u dom zdravlja. Nije puno čekala, svega sat vremena. Doktorka ju je jedva pogledala, rekla je da analizu krvi u slučajevima ujeda insekta radi Higijenski zavod. Otišla je u Higijenski zavod. Tamo su joj rekli da oni rade samo pola analize, a drugu polovinu klinika. I da dođe sa novim uputom. Ali njena doktorka je već otišla kući. To su joj saopštili tek posle pola sata čekanja u domu zdravlja.

Sutra je novi dan. Obaviće se to. Ali nešto je kopka. Do sada je za nju privatno zdravstvo bilo tabu. Dugi redovi, rođačko-burazerski tretman jednih, izdiranje na druge, „traženje veze“ za zdravstvene usluge koje su teoretski svakome dostupne, sve to je bilo normalno, sa time se saživela.

Kako sada da proguta istinu da je nižerazredno zdravstvo sudbina većine građana? Da u njenoj zemlji postoji niz ustanova u kojima se leče ljudi sa dubljim džepom? Oni koji moraju da okreću svaku paru da bi izgurali mesec nikada neće iskusiti blagodeti tih svetlih čistih hodnika, tu atmosferu kao sa reklame. Neće biti tretirani kao važni. Lečiće ih umorni i slabo plaćeni lekari.

Umorni heroji

Lekari koji su tu ostali iz idealizma, ili zato što ne žele da pomeraju familiju u neku hladnu zemlju. I jedni i drugi se pomalo kaju zato što nisu otišli.  Oni su, ukoliko ne rade na crno za privatne klinike ili ne ugrađuju silikone za pare, mučenici jednog ruiniranog sistema kao i njihovi pacijenti. Pri svemu tome ne treba zaboraviti one medicinske sestre i lekare koji nađu blagu reč za ukućane unezverene od brige za nekog svoga – oni spadaju u prave heroje svakodnevnice.

Obični ljudi u ovakvim zemljama sve to vrlo dobro znaju. Ako im deca teško obole, neće imati šansu da prežive osim ako neka fondacija ili neki ljudi sa estrade ne pokrenu akciju prikupljanja novaca – pošalješ SMS, platiš stotinak dinara i mala Bojana, mali Saša, mala Milica mogu da idu na operaciju u Tursku.

Ovo lečenje ljudskim milosrđem, najteži poraz javnog zdravlja u siromašnoj i opljačkanoj zemlji, postaje poslednje zdravstvo koje funkcioniše. Sistem lišen savesti prebacuje odgovornost na sve nas, na našu savest.

Medicinski apathejd

Najbolji studenti medicine će i dalje ići da leče vitalne nemačke starce, a bolničarke da neguju nepokretene. Demotivisani lekari će ovde i dalje pisati pogrešne upute i svaki put se brecnuti na vas kada im to spomenete. Ovde će, ako se nastavi trend bele kuge, starci lečiti starce. A pravo na korektnu zdravstvenu zaštitu biće samo teoretska konstrukcija iza koje se krije medicinski aparthejd.

Osiromašena većina će imati krezav osmeh, rahitične kosti i nikakvu negu u starosti. A ona manjina koja je poslednjih četvrt veka iskoristila mutljag rata i tranzicije za prvobitnu akumulaciju kapitala, neće ići u Švajcarsku na lečenje. Za njih je ovo već Švajcarska.

Sve to zna moja prijateljica, sve mi to priča uz kafu na Banovom brdu, pa se uz to još i osmehuje. Kaže, možda je bolje da nije uložila pedesetak evra u svoje zdravlje, ne bi znala kako je dobro onima koji to imaju na raspolaganju svaki dan. Ona je završila fakultet, spada u teško načetu srednju klasu. Šta da očekuju oni nedovoljno školovani i sa još manjim primanjima?

Ništa. Umiraće se ranije nego u drugim evropskim zemljama. Otrpeće se svašta u raznim redovima. Tražiće se veza za bolesne ukućane, da ih lekar pripazi. Glasaće se za uvek iste face. Šampionsko mesto u Evropi po broju funkcionalno nepismenih osoba, više od polovine stanovništva kompjuterski nepismeno, to su simptomi duboko obolelog društva u kojem će zdravlje pojedinca imati sve veću cenu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android