Bivši turski oficir NATO se bori za istinu
13. avgust 2018.
Bivši oficir Turske ratne mornarice ne želi više da ćuti, niti da krije svoj identitet. On je ponosan na svoju karijeru: i „otac nacije" Kemal Ataturk je bio oficir Turske vojske. Trudom i lojalnošću svojoj domovini je napredovao u hijerarhiji Ratne mornarice sve do čina kapetana korvete. Onda su ga poslali u Brisel u sedište NATO čija je članica i Turska.
Pokušaj vojnog udara u svojoj domovini 2016. je pratio preko medija i nije mislio da je na njemu da o tome uopšte sudi. Dafer Topkaja služi Turskoj, u politiku se ne meša.
„Vidimo se za koji dan"
Ali nakon toga je video kako je počela „čistka" i oficira koji su prošli obuku u inostranstvu ili su tamo bili stacionirani. Redom su bili optuženi da su bliski Fetulahu Gulenu koji je utočište našao u SAD. Neki od njegovih kolega u uniformi se nisu odazvali pozivu da „hitno" dođu u Tursku „na konsultacije", ali se nije posebno zabrinuo kad su pozvali i njega.
„Nikad nisam bio ni blizu Gulenovom pokretu. Ja sam svetovna osoba, nisam vernik ali poštujem sve vere i poglede na svet", kaže nam Topkaja. Bio je uveren da Turska ima poverenja u njega: kao visoki turski oficir NATO dobio je i najviši stepen ovlaštenja baratanja vojnim tajnama.
Zato se ni njegova supruga Meskure nije brinula kad su se opraštali. Oboje su bili sigurni: on će ostati u Turskoj samo par dana, i vratiće se u Brisel. Ali nakon tog oproštaja se nisu videli više šesnaest meseci...
Čim se javio u Ministarstvo odbrane oduzet mu je diplomatski pasoš i policija ga je odvela u zatvor. Njegove bivše kolege su ga optuživale da je „terorista" i da na Tviteru piše uvredljivo protiv predsednika Erdogana. Naravno da nije ništa pomoglo kad je Topkaja pokušavao da objasni da on tada uopšte nije imao nalog na Tviteru – njegova sudbina je odlučena bez njega.
Prestao je da broji dane
Prvo je bio zatvoren u jednoj sportskoj dvorani, a kasnije je prebačen u zloglasan zatvor Sinčan. Kaže nam da je dvanaest dana proveo u istoj odeći i spavao na betonskom podu. Jedva da je dobio nešto za jelo, ali slično je bilo i njegovim sapatnicima. Tu je bilo kolega iz vojske, čak i viših činova nego što ga je on imao, ali i akademskih građana, sudija, aktivista civilnog društva, čak i lekara.
Kaže nam da on nije bio mučen, ali je video druge kako prepuni masnica jedva dolaze sa saslušanja. Čuo je i da su supruzi jednog oficira pretili da će otići po njeno dvoje dece, ako ne prizna da je bila špijunka Gulenovog pokreta. Čuo je i o elektrošokovima.
Kad je od gladi jedva mogao da stoji na nogama i jasno misli, konačno su ga pozvali na saslušanje. Još uvek je mislio: pa on je oficir kojem su u NATO bile poverene najviše vojne tajne. Šta mu se može dogoditi?
„Zašto me to uopšte pitate?"
Zato uopšte nije shvatio da je zapravo to njegov najveći zločin: „Istražni sudija me je pitao: Vi radite u NATO? Da, kazao sam, glavni komandant Turske vojske mi je izdao takvu naredbu. Ali time je nisam mogao uveriti da me pusti, jer biti za Zapad i za NATO je danas u Turskoj veliki zločin", kaže nam Topkaja. Naravno, to niko nije glasno rekao: Turska jeste članica NATO i normalno je da tamo ima svoje predstavnike.
Poslali su ga zato nazad u ćeliju dok ne „otkriju" njegov zločin i tako su prolazili dani, meseci... U tih 16 meseci su ga psihički jedino držala pisma od supruge, ponekad je mu je bilo dopušteno i da telefonira sa njom. Njegova najstarija kćerkica mu je poslala i crtež svetog Nikole.
Nakon svih tih meseci su ga opet pozvali i rekli su mu da se priprema sudskog procesa protiv njega „odužila" i da će ga pustiti da suđenje čeka u domu njegovih roditelja. Jednom nedeljno se mora javljati policiji i čekati poziv suda. Topkaju je prilično jasno i zašto se to „odužilo": dokaza jednostavno nije bilo.
Sad je barem bio na slobodi u Turskoj, ali njegov advokat mu je rekao da ne gaji lažne nade. Čuo je da će ga opet uhapsiti, ali ni njegov advokat nije zno, kakve su to „dokaze" izmislili.
Trenutak odluke
Kapetan korvete Topkaja je bio svestan da je došao trenutak odluke: kod kuće je našao svoj stari pasoš koji je još uvek bio važeći. Da li da ostane i čeka da pred sudom dokaže svoju nevinost? Njegova karijera u oružanim snagama Turske je ionako završena ovim suludim optužbama: šta još onda ima u Turskoj? A ženu i decu nije video gotovo godinu ipo dana.
Odluka je zato bila bolna, ali jedina moguća. Ne želi da kaže kako je izašao iz Turske da bi i drugima slične sudbine i taj izlaz ostavio slobodnim, ali nedelju dana kasnije je konačno bio u svom stanu u Briselu.
Tek što se malo oporavio, bilo mu je jasno da to nije i ne sme biti kraj. On mora javnosti reći, šta se događa i šta je prošao - i on i bezbroj njegovih kolega. Znao je da je to opasno i za njega i za njegovu porodicu, ali su ga oni podržali. Konačno, on to radi za svoju domovinu.
„Mi smo na pravoj strani"
Tek onda se prijavio na društvene mreže na kojima je detaljno ispričao šta je proživeo. Naravno da su mu se i na mreži javili službenici i Erdoganove pristalice koji ga smatraju izdajicom, optužujući ga da kuje zaveru na tajnim sastancima.
Ali 90 odsto reakcija je pozitivno. „Sa svakim Tvitom mi je sve lakše", kaže nam uz osmeh. „I znam da se boje onoga što pišem."
Kontaktira i druge oficire u NATO koji poštuju to što on čini: „Divim se Topkaji što tako potpuno javno sve to iznosi", kaže jedan od tih oficira. „Jer ja se to ne usuđujem. Duga ruka Erdogana daleko seže. Znaju gde živite, beleže šta radite i ako dobiju naredbu, oni će je i sprovesti. Zato se svi mi držimo podalje od Turaka koji inače žive u Belgiji", kaže nam taj bivši kolega Topkaja iz Turske vojske.
Topkaja naravno zna sa čim se suočava. Ali ne želi da pobegne od Erdogana, nego upravo suprotno: „Želim da mu pogledam u oči, i da mu kažem koliko je pogrešno to što oni čine. Njih još više ohrabruje strah nedužnih ljudi. Mi smo nevini. Mi smo na pravoj strani. Moramo biti hrabriji."