Biće, neće, biće
28. maj 2018.
Kako bi se najnoviji razvoj događaja razumeo, potrebno je vratiti se u 2002. godinu kada je predsednik SAD Džoržd Buš mlađi proglasio Severnu Koreju „osovinom zla“ zajedno sa Iranom i Irakom. Bušova vlada je Kima Džong Ila, oca sadašnjeg vlastodršca, optužila da krši sporazum o odricanju od nuklearnog naoružanja koji je sklopljen za vreme Bila Klintona.
Odnosi dvaju zemalja su se još više pogoršali 2003. kad je tadašnji američki diplomata Džon Bolton, zadužen za pitanje Severne Koreje, u jednom govoru u Seulu oštro napao Kima. U severnokorejskim medijima je Bolton proglašen „smećem“ i „krvopijom“. Taj isti čovek je inače novi Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost.
Sredinom dvehiljaditih je Pjongjang atomskom programu dao novi zamah. Tako je 2006. severnokorejska vojska prvi put testirala atomsku bombu ispod površine zemlje.
Nakon smrti Kima Džong Ila 2011. godine je njegov tada 27-godišnji sin preuzeo vođstvo u državi. On je kroz ustavne promene Severnu Koreju zvanično proglasio atomskom silom te je ubrzao razvoj bojevih glava i raketa.
Barak Obama je svom nasledniku Donaldu Trampu, pre nego je ovaj preuzeo mandat, navodno rekao da će Severna Koreja biti najveći problem njegovog mandata.
Trampova prva godina
45. predsednik SAD je veoma brzo iskusio Kimove vojne provokacije: samo u aprilu 2017. je Severna Koreja testirala tri rakete. Tramp je prošlog avgusta zapretio „ognjem i gnevom“ ako Pjongjang bude ugrozio SAD. Kim je odgovorio jednom raketom koju je poslao kroz vazdušni prostor Japana.
Neko vreme je izgledalo kao da Tramp i Kim polako spuštaju loptu: u septembru je Tramp pred Generalnom skupštinom UN Kima nazvao „malim raketašem“, a Kim je odgovorio da će „umno bolesnog i dementnog američkog starkelju obuzdati vatrom“. U januaru je Tramp putem Tvitera istakao da on ima veće i moćnije atomsko dugme koje još i funkcioniše.
Zimske Olimpijske igre
A onda se činilo kao da je Severna Koreja odjednom promenila pravac: u januaru je ta zemlja iznenadno objavila da će učestvovati na Zimskim olimpijskim igrama i to u susednoj Južnoj Koreji. I zaista, 9. februara su atlete u Olimpijski stadion u Pjongčangu kročile pod jednom zastavom na kojoj su bili prikazani obrisi čitavog korejskog poluostrva. Nakon Igara je Severna Koreja objavila da se čeka „prigodna prilika“ za razgovore s Vašingtonom.
Samo nekoliko dana kasnije, 9. marta, ispred Bele kuće se odigrala znamenita scena. Čung Oj Jong, nacionalni savetnik za bezbednost Južne Koreje, izašao je pred novinare kako bi saopštio ponudu Kima Džong Una: severnokorejski vlastodržac, rekao je, želi da se sretne sa predsednikom Trampom. Senzacija je bila perfektna kad je Donald Tramp – opet preko Tvitera – najavio promenu kursa spoljne politike SAD time što je napisao: „Planira se sastanak!“
Inscenacije umesto suštine
Za to vreme su Severna i Južna Koreja nastavile zbližavanje započeto u olimpijskom duhu. Formalno Korejski rat nikad nije okončan i između tih dvaju zemalja od 1953. godine važi tek primirje. No, 27. aprila su Kim Džong Un i južnokorejski predsednik Mun Jae In tokom sastanka na granici dve zemlje dogovorili da će okončati ratno stanje i poluostrvo korak po korak osloboditi od atomskog oružja. Kim je obećao da će zatvoriti poligon za testiranje atomskog oružja. Severna Koreja je takođe uskladila svoje satove s južnokorejskim vremenom.
Tramp je za istorijski sastanak s Kimom predložio takozvanu „Kuću mira“ koja se nalazi na granici dvaju Koreja. No, inače se poslednjih sedmica Beloj kući prebacivalo da se više brine za simboliku samita nego za konkretne sadržaje razgovora. Za to su u prvom redu bili zaslužni Trampu bliski ljudi.
Njegov novi ministar spoljnih poslova Majk Pompeo je 9. maja otputovao u Severnu Koreju kako bi se dogovorio o lokaciji, terminu i drugim detaljima samita. Pompeo je Kima sreo još početkom aprila, ali tada još u svojoj staroj funkciji šefa CIA.
Sve češći nesporazumi
Važna reč tokom priprema je bila „denuklearizacija“, zato što ona diplomatima ostavlja prostor za manevar. Korejci su pod tim podrazumevali postupni proces, za Amerikance je uslov, međutim, Kimova spremnost na odricanje od kompletnog arsenala nuklearnog naoružanja.
Kao provokaciju je Severna Koreja shvatila dvonedeljne vojne vežbe koje je Južna Koreja zajedno s SAD započela 14. maja – vežbe su bile isplanirane odavno. Dva dana kasnije je zamenik ministra spoljnih poslova Severne Koreje Kim Kje Gvan zapretio da će samit biti otkazan.
Dodatnu štetu napravio je Trampov savetnik Džon Bolton koji je za Severnu Koreju predložio „libijski model“. Libija je 2004. okončala nuklearni program i iznela naoružanje van zemlje. Zauzvrat su SAD povukle sankcije.
No, kraj te priče je na Kima delovao poput pretnje: tadašnjeg libijskog vlastodršca Muamera el Gadafija su 2011. za vreme građanskog rata ubili pobunjenici uz obilatu pomoć Sjedinjenih Država.
Trampova odluka da istupi iz nuklearnog sporazuma s Iranom je Severnu Koreju na kraju učinila još više skeptičnom. Sam Tramp se, doduše, distancirao od libijskog modela, ali njegov potpredsednik Majk Pens je još 22. maja pretio da će se, ako Severna Koreja ne pristane na nuklearno razoružanje, priča „završiti kao u Libiji“.
Jedan dan ovako, drugi onako
Severna Koreja se, pak, pridržavala Kimovog obećanja i uništila poligon za testiranje nuklearnog oružja. Međunarodni posmatrači, doduše, nisu smeli da prisustvuju tome, ali je pozvano nekoliko zapadnih novinara. Samo nekoliko sati kasnije je Bela kuća objavila pismo kojim predsednik Trump otkazuje samit. No, u tom pismu je Tramp takođe napisao: „Radujem se što ću se jednog dana sresti s Vama.“
I taj dan bi, sudeći prema novim izjavama predsednika SAD, ipak mogao biti 12. juna. Sastanak bi se održao u Singapuru. „Iskreno verujem da Severna Koreja ima briljantni potencijal i da će biti velika ekonomska i finansijska nacija jednog dana. Kom Džong Un se tu sleža sa mnom. Desiće se.“ Tako glasi poslednji Trampov tvit o ovome.