Beskućnici imaju pravo na stanove?
3. decembar 2019.Andre Kurkovijak ponosan je na svoje novo kupatilo. Ono ima tuš sa integrisanim radijom, veliki umivaonik sa lepom slavinom. Do pre pet godina to je bilo nezamislivo. Tada je kao zavisnik od heroina završio u zatvoru. Deset godina je proveo na ulici, u domovima za beskućnike i u zatvoru. A sada ima stan od 34 kvadratna metra, bez rešetaka na prozorima, ima ugovor o iznajmljivanju, ima svoj sopstveni ključ.
To mu je omogućila organizacija za pomoć beskućnicima „fiftyfifty“ iz Diseldorfa. Ona već četiri godine deluje prema načelu „housing first“ (najpre stan). Ideja je da beskućnici bezuslovno dobiju stan, čak i ako su zavisnici od narkotika ili psihički bolesni. U organizaciji smatraju da se neki problemi, recimo bolesti zavisnosti, tako lakše rešavaju. Uz to, onaj ko tako dobije stan, nije obavezan da učestvuje u nekim drugim projektima pomoći. Sve je na dobrovoljnoj bazi.
„Mi menjamo paradigmu kod pomoći u traženju stana“, kaže Julija fon Lindern, socijalna pedagoškinja u organizaciji „fiftyfifty“. „To je sve pitanje perspektive – to da li polazimo od toga da neko mora da bude sposoban da sam stanuje da bi uopšte mogao da se negde useli. Mislimo da se najbolje uči kako se vodi domaćinstvo upravo ako čovek vodi domaćinstvo.“
Brojke govore u prilog takvog načina smeštanja beskućnika. Različite studije pokazuju da između 75 i 90 odsto onih koji tako pronađu stan – i ostaju u stanovima. To potvrđuje i „fiftyfifty“. Od 62 ljudi koji su se preko njih uselili u stanove, samo je četvoro ponovo na ulici.
Ključno je poverenje
U Diseldorfu jedna ekipa od šest ljudi pomaže beskućnicima – od prvog kontakta, do useljenja. „Mi pratimo ljude od vreće za spavanje, do njihovog sopstvenog stana“, kaže Julija fon Lindern. To razvija poverenje, a to je presudno za projekat, smatra Nora Zelner, naučna saradnica pri Visokoj katoličkoj školi Severna Rajna Vestfalija. Takav pristup podrazumeva da tim sastavljen od različitih stručnjaka odlazi na ulicu i ljude traži tamo gde oni trenutno borave, kaže Zelnerova. U timu mogu da budu socijalni radnik, psihijatar i lekar.
Andre Kurkovijak, iako sad ima sopstveni stan, svakodnevno odlazi u kafić organizacije „fiftyfifty“. Razvio je poverenje, poznaje saradnike te organizacija, ali i druge bivše beskućnike. „Veoma sa srećan u svom stanu, ali ponekad sam usamljen.“ To je zaista problem. „Živeti sam u stanu može da vodi ka depresiji“, kaže Julija fon Lindern. Nisu svi problemi rešeni time što neko ima svoj stan. Neki ostaju zavisni od droge ili alkohola.
I Andre Kurkovijak svakoga dana ide kod lekara kako bi dobio zamenu za drogu – metadon. Redovno pije i alkohol. „Za života se toga neću osloboditi“, kaže. „Ali, zbog toga ljudi ne gube stan“, dodaje Lindernova. „Ako priznaju da su pili alkohol, mi im kažemo: Događa se. Pa ih pitamo kako ćemo sad to da rešimo.“
Od začetaka, do nacionalne strategije
Takav pristup problemu beskućnika uzor pronalazi u inicijativi „housing first“. Prvobitno je pokrenuta u Njujorku i imala je malu ciljnu skupinu: beskućnike koji su dugo na ulici, a imaju psihička oboljenja ili su zavisnici. U međuvremenu se to praktikuje ne samo u SAD, već i u više evropskih zemalja. Finska je taj projekt čak proglasila za nacionalnu strategiju. I ona je jedina članica EU koja je na taj način smanjila broj beskućnika.
Ne može se sa sigurnošću reći da li je za to zaslužan samo pristup „housing first“, kaže Nora Zelner. Ali može se reći da Finska ima jasnu strategiju koja se sprovodi u čitavoj toj zemlji. Oni su u sistem integrisali ideju da svaki čovek ima pravo na stan, a to je prihvatila i politika. To je nešto što mi u Njemačkoj tek moramo da ostvarimo.“
Finska sprovodi i neke stvari koje nisu od početka predviđene pristupom „housing first“. U toj zemlji su smeštaji za nuždu praktično preuređeni u apartmane. To znači da bivši beskućnici stanuju u istim zgradama. Prvobitno je bilo predviđeno da se to izbegava. Zato je uspeh inicijative u Diseldorfu još i veći, kaže Julija fon Lindern. Kad beskućnici usele u zgradu u kojoj nema bivših beskućnika, „oni su onda veoma pedantni, jer ne žele ništa da urade pogrešno“, kaže Lindernova.
Problem nedostatka stanova
U Nemačkoj ipak pristup „housing first“ veoma polako ulazi u praksu. S time su počeli u Diseldorfu i Berlinu, a sad kreću i u Kelnu, Bremenu i Hanoveru. Najveći problem je nedostatak stanova u velikim gradovima. S obzirom na to, teško je pronaći vlasnika koji će svoje stanove da stavi na raspolaganje za iznajmljivanje beskućnicima. „Fiftyfifty“ u Diseldorfu zato novcem koji skupi od dobrovoljnih ili prodajom poklonjenih umetničkih predmeta kupuje stanove ili stambene zgrade koje iznajmljuje beskućnicima.
Većina stanova koje „fiftyfifty“ kupuje nalazi se van centra grada. „Odlučili smo da ne plaćamo više od 3.000 evra po kvadratnom metru“, kaže Julija fon Lindern. Prosečno, ta organizacija plaća između 70.000 i 90.000 evra za jedan stan. To je, istina, mnogo, ali još uvek je povoljnije nego kod klasične pomoći za stanovanje kod koje 18 meseci stanovanja uz staratelja može da košta oko 250.000 evra po osobi.
Andre Kurkovijak je imao sreće. Njegov stan je u centru Diseldorfa, na 15 minuta od glavne železničke stanice. „Mogu da radim šta hoću. Vozom mogu gde god hoću, tu su u blizini prodavnice. Tek otkako ovde stanujem, ja zaista živim“, kaže Kurkovijak. Za tri godine koliko je tu nijednom nije ni pomislio da se vrati na ulicu.