Baltik: Od sovjetskog do evropskog regiona

23. avgust 1989. godine, ušao je istoriju, kao najvažniji datum za milione Estonaca, Letonaca i Litvanaca, koji su udružili, uhvatili za ruke i formirali prekogranični ljudski lanac dug 600 kilometara. Potpuno ujedinjeni obeležavaju 50. godišnjicu od sovjetsko-nacističkog pakta, koji ih je, protiv njihove volje, pripojio Moskvi. Držeći se za ruke i pevajući demonstriraju za mir i slobodu.

Iako su sovjetske vlasti zabranile masovno okupljanje nazvano „Baltički put“, nezadovoljstvo i otpor među milionima građana bio je jači. Dva miliona ljude se pridružuje pokretu i organizuje istorijski događaj, koji ovim prostorima 1991. godine donosi nezavisnost.

Norbert Bekman-Dirkes, šef Fondacije Konrad Adenauer u Letoniji i Litvaniji podseća na taj prelomni trenutak rečima: „Ljudi su shvatili šta znači organizovanje velikog mirovnog protesta, kao i da hrabrost i posvećenost mogu da se suprotstave dominantnoj političkoj sili i dovedu do promena.“

Nakon toga, usledili su događaji koji su mnogo toga promenili. Bivše sovjetske republike su se ozbiljno posvetile političkim i privrednim reformama, odmah nakon proglašenja nezavisnosti. Estonija, Letonija i Litvanija su međuvremenu postale članice Evropske unije i NATO saveza.

Povratak evropskim korenima?

Baltičke države su prevalile dug put u poslednjih 25 godina i mnogo toga ostvarile, podseća Bekman-Dirkes. Upravo zbog toga danas imaju stabilne političke sisteme. Baltička društva su posvećena demokratiji, slobodi govora, okupljanja i naravno slobodi medija. „Vratili su se u srce Evrope.“

Raivo Vare je bio državni sekretar u prvoj vladi nakon proglašenja nezavisnosti Estonije. U razgovoru za DW ističe da se povratak Baltika u evropske okviru odigrao „brže nego što su mnogi mislili“.

Kako je onda moguće da Ukrajina, takođe bivša sovjetska republika, i dalje traga za pravim putem ka Evropi? Zašto je baltička priča uspešna, ali ne i ukrajinska? Vare veruje da bi uzrok trebalo potražiti u istoriji regiona. „Mi smo sovjetski režim trpeli 50 godina. Još uvek ima ljudi koji se sećaju vremena pre SSSR-a.“

Ništa bez previranja

Estonski političar podseća da tranzicija baltičkih prostora ka Evropi nije prošle bez nasilnih događaja. 12. januara 1991. godine, sovjetske trupe su upale na litvansku teritoriju i prilikom napada na televizijski toranj usmrtile 11 ljudi.

Potpuno razuman stav većine ljudi na baltičkim prostorima u to vreme doprineo je neočekivanom napretku, dodaje Bekman-Dirkes. „Znali da moraju da se suoče sa štednjom i određenim rezovima. Ali su u to ušli sa uverenjem, možemo mi to.“ Upravo zbog toga ove zemlje imaju relativno stabilnu rastuću ekonomiju, a neke od njih su već u evro-zoni.

I Vare veruje da su radikalne reforme, nakon sticanja nezavisnosti od Sovjetskog saveza bile ključne. „Ta odlučnost ima veze i sa stavom i željom baltičkih zemalja da budu rame uz rame sa skandinavskim susedima.“

Strah od Rusije

Ipak, daleko od toga da je priča o neverovatnom napretku Baltika u poslednjih 25 godina, savršena. Dobri odnosi sa susedom – Rusijom i dalje igraju važnu ulogu. Jer su ovi prostori, pre svega energetski zavisni od Moskve. Pored ostalog, u većini ovih zemalja dana živi ruska manjina. Sve to je zbog aktuelnih dešavanja u Ukrajini, razlog za brigu.

Vare smatra da nije dovoljno učinjeno u pogledu integracije manjine koja živi na Baltiku. „S jedne strane imate Ruse, koji su pro-evropski orijentisani. Reč je uglavnom o mladim ljudima, koji su dobrim delom integrisani. Ali starije generacije još uvek veruju ruskim državnim medijima. I dalje su pod uticajem Rusije.“

Bekman-Dirkes skreće pažnju na tendenciju da se ovaj problem pretvori u nešto što nije. „Nisam upoznao nijednog pripadnika ruske manjine, koji želi da se vrati u Rusiju. Naprotiv, svi oni dobro znaju šta su evropske vrednosti i kakve je pravna sigurnost građana Evropske unije.“