Balkanska ruta: Samo tranzit, molim!

Šta zapravo znači famozna gornja granica od 37.500 tražilaca azila koju je uvela Austrija? Tek broj kojem se teži, kako kažu u Beču vladajuće socijaldemokrate? Besmisleni placebo-efekat, kako tvrde kritičari? Ili će zaista 37.501. tražilac azila ove godine naići na zatvorenu austrijsku granicu, kako bi voleli opozicioni nacionalisti? Dok pola Evrope još lupa glavu šta bi mogla da znači austrijska gornja granica, na Balkanu se polako, ali sigurno širi nemir. Ponovo se od Slovenije do Makedonije iz fioka vade apokaliptični scenariji prema kojima će zemlje Balkanske rute ostati u sendviču između zabarikadirane Austrije i Egejskog mora kojim izbeglice stižu nesmanjenim tempom. A nijedna od četiri bivše jugoslovenske republike nema nameru da bude levak za skupljanje nesrećnih ljudi koje niko neće.

Nije u skladu s konvencijom, ali…

Od kada je Austrija pre nekoliko dana uvela gornju granicu balkanske države se trude da strogo sprovode novo pravilo prema kojem će kroz svoju teritoriju pripustiti samo migrante koji potpišu izjavu da im je krajnje odredište Austrija ili Nemačka. „To je u suprotnosti s međunarodnim konvencijama jer takvo pitanje uopšte ne bi smelo da bude postavljeno, no i mi ćemo morati tako postupiti“, rekao je u četvrtak (sada već bivši) hrvatski ministar unutrašnjih poslova Ranko Ostojić. Dodao je da „sve zavisi od Nemačke“ i da Hrvatska „neće dozvoliti da postane hotspot“. „Mi smo tranzitna zemlja, a pitanje krize mora biti rešeno na spoljnoj granici EU, između Grčke i Turske.“ Kako nova pravila u praksi izgledaju pokazala je slovenačka policija koja je pritvorila nekoliko mignarata koji nisu potpisali izjavu da idu do Austrije ili Nemačke.

Ponešto panična i demonstrativno oštra reakcija balkanskih zemalja ne čudi nimalo Pavla Kilibardu. Ovaj istraživač beogradskog Centra za ljudska prava kaže da je svim akterima potpuno jasno da bilo kakvo ograničavanje prava ljudi da traže azil nije u skladu sa Ženevskom konvencijom. „Zapadnobalkanske zemlje se rukovode praksom velikih zemalja EU: ako one krše međunarodno pravo to se koristi kao izgovor da i mi to možemo da radimo“, kaže Kilibarda za DW i dodaje: „Na Balkanu niko neće da bude veći katolik od pape.“

Neposredno nakon vesti iz Beča, Makedonija je na 48 sati zatvorila granicu ka Grčkoj što je uznemirilo sve u regionu. Iz Skoplja je onda brže-bolje saopšteno da je uzrok nekakav zastoj u slovenačkoj železnici, što su u Ljubljani demantovali. Čak i srpski premijer Aleksandar Vučić – inače najveći obožavalac liberalne izbegličke politike Angele Merkel u regionu – pomalo menja svoj narativ. I dalje se protivi gradnji ograda, ali poručuje da, ako se bude moralo, Srbija može da primi najviše 5.000 izbeglica jer da više domaća ekonomija ne može podneti. Poznavaoci prilika veruju da bi balkanski plan B mogao da bude jednako rudimentaran kao plan A: do sada je migrantima jednostavno pokazivan put dalje uz nešto poluozbiljne birokratije, a uskoro bi granice mogle da budu potpuno fizički zatvorene.

Šta kaže javno mnjenje?

Politička situacija u četiri države Balkanske rute čini aktuelni trenutak posebno pikantnim. Vođa slovenačke opozicije Janez Janša frontalno napada liberalnu vladu. Kad Austrijanci zatvore granicu – a to će se, prema Janšinim tvrdnjama, desiti uskoro – Slovenija će biti primorana da prima migrante što će navodno ugroziti i sam opstanak zemlje. U Hrvatskoj je upravo vlast preuzela konzervativna garnitura predvođena HDZ-om koji već mesecima traži oštriji odgovor na izbegličku krizu. U Srbiji i Makedoniji će najverovatnije 24. aprila biti održani izbori na kojima populisti Vučić i Gruevski žele nove mandate. Teško da im onda u narednim nedeljama treba da ih neko iz opozicije optužuje da izlažu zemlju „bezbednosnoj pretnji“ ili da će muslimani „preplaviti“ društvo.

Pavle Kilibarda smatra da će političke elite dobro načuljiti uši da oslušnu stavove javnog mnjenja. „Javno mnjenje je u suštini tolerantno prema izbeglicama, nije za zatvaranje granica, ali takođe nije ni zainteresovano za to da izbeglice ostanu. U stilu: Jadni ljudi, treba im pomoći, ali ne treba da ostaju ovde jer smo i mi siromašni.“ Kilibarda dodaje i svoj utisak da bi, u slučaju nužde, više ljudi u Srbiji i okolnim zemljama diglo ruku za gradnju zidova nego za trajni prijem izbeglica. A to će izazvati domino-efekat: po već uhodanom scenariju će svaka zemlja kopirati severozapadnog suseda i tvrditi da nije moglo drugačije.

Povratak krijumčara?

Kako domine brzo padaju lepo se pokazalo u novembru: tada su Slovenija, Hrvatska, Srbija i Makedonija odlučile da omoguće proputovanje samo ljudima iz „ratnih područja“. U nizu poluinformacija ostalo je nejasno ko je došao na takvu ideju, mada u Zagrebu, Beogradu i Skoplju tvrde da je stvar inicirala Ljubljana. Kako bilo, tek „ratna područja“ su po balkanskom tumačenju samo Irak, Sirija i Avganistan. Od tada se zvanično ne propuštaju ni recimo Eritrejci koji u Nemačkoj i drugim evropskim državama u praktično svim slučajevima dobijaju izbeglički status.

No izgleda da se balkanske zemlje ne drže baš pedantno pravila koje su same uvele. Jer u Nemačku poslednjih meseci stiže ogroman broj ljudi iz Maroka, Alžira i Tunisa, velikim delom preko Balkanske rute. Pavle Kilibarda nam kaže da njegov centar – koji inače pruža migrantima besplatnu pravnu pomoć – ima posla i sa Irancima ili severnoafrikancima. A ima još nešto: prošlog vikenda su u Mađarskoj uhapšena petorica državljana Srbije zbog krijumčarenja ljudi. Vozili su došljake iz Turske, Somalije, Nigerije, Indije i Šri Lanke! Slovenački kolumnista Uroš Esih nema ni mrvu optimizma: „Humanitarni koridor preko noći postaje zlatni rudnik za krijumčare. U tvrđavu Evropu će prodreti samo oni koji to sebi mogu da priušte“, piše on za portal Večer.

Prethodnih meseci je čovek mogao i da zaboravi da na Balkanu postoji takvo što poput krijumčarenja ljudi. Jer ne samo da su četiri države dopuštale tranzit preko svoje teritorije, već su i u najvećoj meri organizovale prevoz od granice do granice i tako učinile ponude krijumčara izlišnim. Samo ove godine je 40.000 ljudi prošlo uhodanom transverzalom. Ali zbog novih birokratskih zahteva i latentne namere Austrije da zatvori granice ni Balkanska ruta više nije mačiji kašalj. To nije već i zbog nesnosne hladnoće – lekari prenose da sve više izbeglica ima hipotermiju i promrzline. A krijumčari, ranije probuđeni iz zimskog sna, trljaju ruke.