Lepo je posle nekoliko meseci u mislima naručiti nirnberške kobasice, a uz to pšenično pivo sa kvascem, ćilibarske boje. Jedno od onih iz malih lokalnih pivnica, koje su daleko od uglavnom loših izvikanih piva iz minhenskog kraja. Tako razmišljam dok slećem u Memingen.
Varoš u Bavarskoj, preciznije, u prialpskoj regiji Algoju, ima aerodrom po kapacitetu sličan onima u Nišu ili Tuzli. Samo što ima pravu aerodromsku zgradu, koja je, otkako niskobudžetne kompanije ovaj južnonemački gradić koriste kao svoje saobraćajno čvorište, polako postaje pretesna.
Dobro, neka se razvijaju i Tuzla i Niš i Memingen. Ne mora sav novac da se prespe u kasu aerodroma koji se zovu Franc-Jozef Štraus ili Konrad Adenauer – kao onaj minhenski ili kelnsko-bonski.
Problem je jedino u tome što puno ljudi na malo prostora mogu da se osete kao pacovi u poklopljenoj kanti koji nemaju dovoljno vazduha. Ko hoće da preživi uključi ubilački instinkt.
Tako postariji gospodin, valjda zagazio u osmu deceniju postojanja, želi da prođe kroz mene i moj kofer. Okrenem se i upitam ga da li me je poprilično vidljivog prevideo. Da nije zaboravio nešto? Naočare? Kompas? Lepo ponašanje? Gospodin na strašnom algojskom dijalektu ispovraća teoriju koja otprilike glasi, da sam mu ušao u liniju kretanja, a to se ne radi.
Meni đavo ne da mira pa ga pitam da li on uopšte zna šta mu je linija kretanja. I čije je to pravilo. On ima spreman odgovor: Takvi kao što si ti nisu nam potrebni u Nemačkoj.
Preskočiću moje dosetke tipa „Ko ste to vi? Nacional-socijalističko udruženje građana neke Vukojebine?"
Nirnberške kobasice i pivo pukoše u mojoj predodžbi kao mehur od sapunice. Probude se sećanja na niz traumatičnih iskustava sa jugom Nemačke.
Rane devedesete. Radim za malu lovu u kuhinji jednog fensi kafea u Nirnbergu. Ćutim i rintam jer sam izbegao iz zemlje u kojoj sam rođen, da tamo ne bih ubijao i da ne bih bio ubijen. Gazdi se sviđa taj princip nemog pristajanja na prekovremeni rad. Naravno, neprijavljen. Kada me prijateljica povela do Kancelarije za strance da se prijavim kao čovek koji će ostati nešto duže od tri meseca, koliko je dozvoljavao tadašnji jugoslovenski pasoš, šalteruša joj je prosiktala nešto što nisam razumeo. A Marina, tako se zvala prijateljica, počela je da psuje kao kočijaš na srpskom, sa blagim nemačkim naglaskom, jer je rođena u Bavarskoj. Ukratko: Činovnica je rekla da to ništa ne valja kad mladi ljudi poput mene ulaze u Nemačku da bi živeli na tuđ račun. Da bi trebalo da potražim pošten posao.
Dakle, nemačka država u vidu bavarske furije za šalterom smatrala me apriornim parazitom. A nemački gazda ropskom radnom snagom. Shvatio sam osnovno pravilo bavarskog blagostanja. Stranci rade prljave poslove, a država ih restriktivnim merama i kadrovskom politikom u kancelarijama za strance drži na kratkom povocu.
Tada se bavarski politički alfa mužjak zvao Štojber a ne Zehofer, ali princip je bio nedvosmisen. Ruralno-nacionalni ponos bavarskog tipa poznavao je samo poziciju nadmoći u odnosu na ostatak sveta, uključujući i Pruse. Neću da ulazim u istorijska nagađanja o bajuvarskom plemenu kao loše germanizovanoj mešavini Kelta, Rimljana, Slovena i ko zna čega još. Istorijske frustracije su samo dobar biotop za loš karakter.
Tada nisam ništa znao o Hrišćansko-socijalnoj uniji (CSU), partiji koja je bila desničarska korekcija nešto umerenije demohrišćanske varijante koja je bila aktivna svugde u Nemačkoj osim – u Bavarskoj.
Postoje su u zemlji i neke mentalitetne frikcije koje nisu lokalnog već svenemačkog tipa. Recimo, dramatična nesposobnost Nemca da se bude kriv za bilo šta. Kao da je plašt istorijske odgovornosti za Holokaust prepunio sve kapacitete krivice, pa za majušno priznanje u svakodnevnici da si nešto pogrešno uradio nema više mesta.
Primer iz kelnske četvrti Osendorf: gospodin Vagner, niži činovnik skromnog obrazovanja, voli da buši zidove i majstoriše u podrumu nedeljom, baš kada je to zabranjeno kućnim redom. Ali je spreman da se pobuni kada se turska komšijska deca preglasno igraju u stanu iznad njegovog podruma. On ne može na miru da buši u vreme kada to nije dozvoljeno.
Quod licet Iovi, non licet bovi. Ako si stranac onda si pre govedo nego Jupiter, pa su ti takve i ingerencije, kako po pravu krvi (jus sanguinis) smatraju Vagneri ove zemlje. Ipak je do pre neku godinu postojala fina razlika između Bavarske i ostatka Nemačke. U Bavarskoj si mogao glasno da artikulišeš nezadovoljstvo samim prisustvom stranaca, dok bi se ostali ljudi na javnim mestima pravili ludi ili bi prećutno odobravali. U ostatku Nemačke, sa izuzetkom Istoka, to bi od većine bilo doživljeno kao asocijalno. Sada se ostatak bavarizuje, ili, bolje rečeno, bajuvarizuje.
Opet me sećanje vraća u Bavarsku, na Dunav, u prelepi Regensburg. Tamo me je sredinom devedesetih sa bicikla oborila gospođa, vozeći automobil unazad iz svog izlaza. Bio sam dobro ugruvan. Vraćao sam se iz noćne smene. Ona je svoje skupe štikle parkirala kraj mog potiljka i rekla: Iz ovog pravca ne smete da vozite. Pogledala je kola, obrisala malu ogrebotinu maramicom, coknula, sela u auto i nestala.
Odšepao sam do sledećeg saobraćajnog znaka za biciklističku stazu i ustanovio da je staza dvosmerna.
Odsustvo empatije, nemogućnost da izgovori „žao mi je" i spremnost da poput gospodina Vagnera nametne zakon jačeg ako oseti da je druga strana ionako oskudno snabdevena pravima i pristupom pravdi, sve to me je zabrinulo. Ako ovaj princip preovlada u nemačkom društvu, onda će biti veselo.
Bavarska je kao nemačka pokrajina ovakav odnos prema drugom i drukčijem odnegovala od Drugog svetskog rata pa do danas. Hrišćansko-socijalna unija je za svoj nehrišćanski odnos prema nevoljnicima, koji poput Isusove porodice nisu znali kud bi, decenijama na izborima nagrađivana apsolutnom većinom. Zato je jedna uspešna stranka koketiranje sa ksenofobijom odnegovala kao princip. Sloboda, jednakost i bratstvo važe za nas, ali ne sve i za njih.
Ako želiš da potrošiš pare na bavarske kobasice i pivo, bićeš drag gost. Ako primete da iz ovog ili onog razloga želiš da ostaneš i da im – kako to po automatizmu tribalne ideologije biva protumačeno – konkurišeš za resurse, ista ljubazna lica će se slediti u podozrive maske.
Moja tri meseca izbivanja iz Nemačke nisu toliko dug period da bi se stvari promenile nabolje.
Sa pogoršanjem ide brže. Jedan prijatelj mi priča da je na gradskoj deponiji u Kelnu iz kombija izbacivao stari nameštaj. Hteo je da parkira uz čoveka koji je širom otvorio vrata, tako da je mesta za parkiranje bilo premalo. Nemac je odbio da zatvori vrata i solidarno pusti drugog da parkira. Moj prijatelj je takođe nemački državljanin, ali sa akcentom.
Tako stoje Staronemac i Novonemac na gradskoj deponiji i seku se pogledima kao Zehofer i Merkelova, koja je isto tako nemačka državljanka tek od devedesetih - pre je bila DDR-ka.
Staronemac naposletku veli mome prijatelju: Idi tamo odakle si došao! Mi ovde to nećemo!
Kako je moguće da se jedan građanin Kelna javno ponaša kao ljuti Bavarac iz srca Algoja?
Globalizacija, finansijska i izbeglička kriza te islamistički terorizam su izrodili Alternativu za Nemačku, grupu šovinista koji glume građansku stranku, a zatim uneli nekada ismevani južni kulturni obrazac podozrivog odnosa prema drugom i drugačijem duboko na sever. U svakodnevnicu velikih gradova.
Devastirane ulice gde žive zaboravljeni stranci, njihova marginalizovana deca koja bi prečicom i silom do blagostanja. S druge strane, građanska predgrađa u kojima se širi strah od devastiranja.
Alternativa za Nemačku nudi bavarski recept, a Zehoferova ekipa se sa njom takmiči u jahanju nemačkih strahova od tuđina, podvriskujući kao kauboj na rodeu - mi smo mi, mi smo original. Alternativa je samo kopija.
Pivo i kobaje sam uprkos svemu naručio. I ovo će valjda proći. Nije to prvi pokušaj bajuvarizacije Nemačke.
Konzervativni političar iz Severne Rajne-Vestfalije Jirgen Ritgers je svojedobno izbacio parolu Kinder statt Inder – „Decu umesto Indijaca". Time je mislio da našteti inicijativi tadašnje saveznog kancelara Šredera da vrhunski indijski stručnjaci iz kompjuterske branše dođu u Nemačku (umesto u SAD). Jirgenov odgovor bi bio – više seksa, više malih Nemaca, a time, jednom, više nemačkih stručnjaka. Natalitet se nije popravio ali se zato pokvarila atmosfera između Nemaca i ostalih. A Jirgen je izgubio izbore.
Sećam se i kampanje koju je godinu dana pre toga vodio takođe konzervativni političar iz Hesena Roland Koh. On je dizao galamu protiv uvođenja principa dvostrukog državljanstva za decu stranca rođenu u Nemačkoj. Hesen je južnije. Koh je pobedio.
Ljudi su na jugu Nemačke tada na moje oči dolazili na štandove sa izloženim reklamnim materijalom konzervativaca „da potpišu protiv stranaca".
Ipak, nijedan pokušaj bajuvarizacije nemačke politike nije do sada bio ovoliko uspešan.
Bez obzira da li Staronemci branili svoju zemlju od tuđeg sveta na aerodromu u Memingenu ili na gradskoj deponiji u Kelnu, ako oni ikada postanu dominantna većina – zatražiću azil u Leskovcu. Zaječarskom ništa ne fali. A kobaje u Sandokanu su vrh.