Azil samo na određeno vreme
Angela Merkel je ne teškom putu – brojnim, sitnim koracima pokušava da zaštiti svoju dogmu o otvorenim granicama. Zahtev za ograničavanjem broja izbeglica je tabu, ona ne da se u to dira. Ali, iza kulisa, kancelarka odavno i uveliko koriguje dosadašnju politiku. Novi saund iz Berlina glasi: „i ovo i ono“. Ona želi da istraje oko jedne stvari, a da pritom ne odustane od one druge.
Da stanje nije toliko ozbiljno, mogli bismo da govorimo o velikom glumatanju. Protestantska neograničenost Angele Merkel, njeno nepokolebljivo fiksiranje na načelo otvorenih granica, dovelo je do toga da je postala usamljena u Evropi. Niko u Evropskoj uniji je ne oponaša, niko joj ne pomaže. Sada joj čak i njena, inače tako verna Unija (stranke CDU i CSU, prim. ur), preti pučem.
Setna poruka
Činjenica da Merkel upravo pristigle sirijske ratne izbeglice već sada podseća na skori povratak u domovinu, ipak nema nikakve veze s korekcijom kursa. Naprotiv: Merkel preduzima mnogo toga kako bi ograničila tempo dolaska novih izbeglica, pravednije organizovala raspodelu u Evropi i deportovala kriminalne doseljenike. Samo s tim merama, pred građanima Nemačke može da se zastupa politika otvorenih granica.
Podsećanje na to da se devedesetih godina prošlog veka oko 70 odsto izbeglica iz bivše Jugoslavije vratilo u svoje domovine, jednoznačna je poruka svim zabrinutim ljudima. To je prvenstveno poruka Uniji. Angeli Merkel je neophodno vreme i ona će da dobiti ako svojim kritičarima ponudi perspektive. Ona radi na smanjenju broja izbeglica – na tome da svi oni koje ne „spadaju“ pod Ženevsku konvenciju i pod pravila o dodeljivanju azila u Nemačkoj, moraju da napuste tu zemlju. To je zaključeno i to sada samo mora da se dosledno primeni u praksi. A one koji smeju da ostanu u Nemačkoj trebalo bi pozdraviti kao goste na određeno vreme, a ne kao nove građane. Kurs je jasan. Veliko srce Angele Merkel ponovo mora da se smanji. Ako se to ne dogodi, preti društveno-politički infarkt.
Odluka na proleće
Mnogo toga će biti u igri narednih nedelja. U tom kontekstu, predstojeći izbori u tri nemačke savezne pokrajine dobijaju na težini kao da se već radi o saveznim izborima. Hrišćansko-demokratska unija (CDU) gubi podršku birača, njena sestrinska stranka, bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) pretvorila se u najljućeg neprijatelja Angele Merkel, a koalicioni partner, Socijaldemokratska partija (SPD), sve je agresivniji. Za to vreme, Evropska unija se raspada na sastavne delove. I sve to ima jedan uzrok: politiku Angele Merkel prema izbeglicama. Bez saveznika, kancelarka ne može da savlada istorijski izazov seobe naroda. Susreti na vrhu Evropske unije 18 i 19. februara, i 17. marta, verovatno su poslednje šanse da se otvorene granice Evrope sačuvaju. Ako to ne bude uspelo, Šengen odlazi u istroriju.
Merkel mora da uspori veliki priliv izbeglica – uz pomoć diplomatije, pravnih začkoljica, pa i uz pomoć novca. Ona samo tako može da spasi svoju veliku političku liniju: Evropu bez granica u vanrednim vremenima, ali i pravo na azil beg ograničenja. Samo tako će dobiti podršku svoje stranke, svoje koalicije i pre svega zabrinutih građana.
Nije to kraj „kulture dobrodošlice“
Žestoke kritike iz redova Zelenih na napomenu Angele Merkel da pravo na azil u Nemačkoj ipak ima granice, su pogrešne. Ne radi se tu o sahranjivanju „kulture dobrodošlice“, već o nužnoj reakciji na realnost, koja je u međuvremenu postala zastrašujuća. U početku se radilo samo o ratnim izbeglicama, a u međuvremenu su pod znakom pitanja socijalni mir u Nemačkoj i sloga u Evropskoj uniji. Izbeglička politika Angele Merkel je zahtevna. Velika je politička umetnost da se ona sprovede, a da se pritom ne ugrozi stabilnost Nemačke i Evrope. Iako Angela Merkel neće još dugo moći u tome da uspeva, to je još uvek moguće.