Aroma Damaska u Berlinu
27. avgust 2020.
Bila je to 2015. kada su Samer Seravan i njegova supruga Arij došli do zaključka da više ne mogu ostati u Damasku. Samer je u Siriji imao jednu dobro uhodanu trgovinsku firmu kao i firmu za pakovanje čokoladnog mleka.
Ukusi Damaska
Firmu mu je oduzela jedna od mnogobrojnih grupa koje su se u to vreme borile u Siriji. Koja, to Samer ni danas ne želi da kaže. Potom je bračni par preko Turske i Balkanske rute došao do Nemačke, kao i stotine hiljada drugih Sirijaca. „Koristili smo sva prevozna sredstva: brodove, vozove autobuse, a na kraju smo išli i peške".
Samer to priča u svom restoranu „Damascus Aroma" (Aroma Damaska) u berlinskoj četvrti Šeneberg. Restoran je otvoren prošle godine i da mu dobro ide uprkos koroni vidi se i ove srede u tri poslepodne kada ostali restorani po pravilu zjape prazni. Na jelovniku su jela koja i Sirijci jedu kod kuće: punjene paprike, sarmice od vinske loze, bulgur, pečena janjetina i piletina, sve miriše na orijentalne začine.
"Grozni dani"
Po dolasku u Berlin, bračni par Seravan je isprva živeo u ogromnim hangarima zatvorenog aerodroma Tempelhof, gde je tada na brzinu bio organizovan smeštaj za ogroman broj izbeglica. Paravani su pružali kakvu-takvu privatnost porodicama. Na zatvorenom aerodromu su i danas smeštene izbeglice u kontejnerskom naselju.
Samer je zimu 2015/16 uglavnom proveo čekajući s ostalim izbeglicama iz Sirije i Avganistana u redu za dokumente. Često i po 16 sati na otvorenom. Berlinske socijalne službe, i inače poznate po manjku novca, nekako su ipak uspele da organizuju odeću, smeštaj i hranu za novopridošle. Ipak, Samer se priseća: "To su bili grozni dani".
Izbeglice vode Berlinjane po njihovom gradu
Par je nakon toga promenio nekoliko smeštaja da bi na kraju završio u projektu za izbeglice Refugio u četvrti Nojkeln. Tamo su njih dvoje učestvovali u projektu - izbeglice Berlinjanima pokazuju njihov grad. Videti Berlin očima izbeglica: koje su tačke u milionskom gradu za njih važne, kojim četvrtima se kreću, u koje prodavnice odlaze.
Izbeglice iz arapskog područja su 2016. bile svuda po gradu, sve više natpisa na arapskom, sve više arapskih trgovina i restorana. Pojam "integracije" je opet dospeo u središte zanimanja nemačke javnosti. Glavno pitanje: kako integrisati preko milion ljudi iz Avganistana, Sirije, Iraka koje su 2015/16 stigle u Nemačku? Samer ima svoje viđenje integracije: "Integracija nije kada svi živimo kao Nemci. Integracija je kada živimo zajedno, kada imamo zajedničkog".
Gosti postaju prijatelji
On se seća da je za njega ovaj proces započeo šetnjama s Berlinjanima u sklopu projekta pokazivanja grada. Organizovane ture su se nastavile i u drugom okviru. "Ture su bile prekratke, Berlinjani su imali mnogo pitanja", kaže Samer.
I tada su on i njegova supruga odlučili da organizuju "Pripovedačke radionice" na kojima se nije samo pričalo nego i kuvalo i jelo. "Manje od 10 posto svih koji su dolazili na radionice je pre toga u životu srelo nekog izbeglicu. Zato smo pričali o tome šta izbeglice pokreće, o čemu razmišljaju", seća se Samer.
Iz ove ideje se 2019. rodio i restoran "Damascus Aroma". Ni korona novopečenim ugostiteljima nije pomrsila račune. No nije sve samo posao. "Gosti dolaze kao mušterije i postaju naši prijatelji. Ovde imaju osećaj da su kod kuće".