Angela Merkel i njeni Francuzi

Žaka Širaka, ponosnog degolistu starog kova, nasledio je nervozni samopromoter Nikola Sarkozi. I uprkos tome što je ovaj drugi bio potpuna suprotnost mirnoj i trezvenoj Angeli Merkel, ćerki jednog sveštenika, njihov odnos se, pod pritiskom finansijske krize, razvio toliko dobro da je za njih dvoje čak iskovan i poseban izraz: „Markozi“. Činilo se kao da su politički nerazdvojni.

Merkelova je međutim napravila grešku podržavši tokom francuske izborne kampanja reizbor Nikole Sarkozija. Ali pobedio je socijalista Fransoa Oland i to je od početka bacilo senku na njihov odnos. A onda je još u Olandov avion, dok je putovao u svoju prvu posetu Berlinu, udario grom. Kakav znak! Ipak, njih dvoje su zbližile – ako ništa drugo, a ono zbog evropskih, ali i interesa sopstvenih zemalja – zajedničke akcije kao što je recimo posredovanje u ukrajinskoj krizi. To je vremenom među njima izgradilo i poverenje. Potvrda za to jeste i činjenica da je, ne samo prvi, već i poslednji Olandov put u inostranstvo na funkciji predsednika – bio put u Berlin, kod Angele Merkel.

Šta ujedinjuje Makrona i Merkelovu?

A sada su dakle tu Angela Merkel i Emanuel Makron. Njih dvoje razdvajaju gotovo 23 godine, skoro čitava jedna generacija. Ali razlika u godinama verovatno je najmanji problem – na kraju krajeva, Makronova supruga je još dve godine starija od Angele Merkel. A politički? Merkelova nije nikakav ideolog. Ona je pragmatična i pozicionira se na levom krilu svoje stranke CDU. Makrona je verovatno još teže smestiti u te levo-desno-šeme: bio je ministar pod socijalistom Olandom, ali se zalaže za liberalizaciju zakona o tržištu rada i niže poreze za preduzeća, isto kao i za veće investicije u javnom sektoru.

Kler Demesmej, francuska ekspertkinja u Nemačkom društvu za spoljnu politiku smatra da je Makron dobro pripremljen i da nema iluzija: „Makron poznaje Nemačku. On zna šta ga očekuje i zna koje su nemačke crvene linije. Ali takođe zna gde su mogućnosti.“

Crvene linije

Crvena linija je tamo gde makar samo izgleda kao da Nemačka treba finansijski da pomogne Francuskoj. Ako Makron na primer samo pomene zajedničke evropske obveznice, tzv. evrobondove – iako to tokom izborne kampanje nije pominjao – to bi u Nemačkoj bilo shvaćeno kao pokušaj da se teret evropskih dugova svali na leđa Nemačke. „Evropska ideja je nešto drugo, a ne 'unija transfera'“, izjavio je za list „Velt am zontag“ bavarski ministar finansija Markus Zeder. Takođe, Makronove ideje o daljem razvoju evrozone i – dugoročno – o uvođenju zajedničkog budžeta i funkcije evropskog ministra finansija, nemački komesar u EU Ginter Etinger odbacio je sledećim rečima: „Priče o evropskom ministru finansija više su snovi“.

Međutim, Merkelova je još uoči jučerašnje (15.5.) posete novog francuskog predsednika odbila da drži bilo kakva predavanja protiv Makrona. Nije želela da deli lekcije kao nekakva „sveznalica“ – tako se izrazila. Moguće da je pritom bila i samokritična. Ona je, naime, nakon što je novi predsednik Francuske izabran, hladno reagovala na njegova udvaranja Nemačkoj rekavši da bi Makron trebalo najpre kod kuće da podstakne rast i smanji nezaposlenost,  jer nemačka podrška „ne može naravno da zameni francusku politiku“.

Prvo reforme u Francukoj, onda evropska politika

Merkelova je u međuvremenu naglasila da ju je moguće zagrejati za zajedničke investicije i dalji razvoj evrozone. Kler Demesmej smatra da je tu pre svega reč o redosledu zadataka koje treba obaviti, što se slično posmatra i u Berlinu, i u Parizu: „Prvo reforme u Francuskoj, a onda više integracija u evrozoni.“

Bez obzira na to što se Merkelova i Makron slažu oko toga kojim putem da nastave evropsku politiku, Demesmejeva upozorava: „Makron je izabran, a Merkelova je u izbornoj kampanji. To nije optimalni period za velike korake ka integraciji.“ Ali ako Merkelova ostane kancelrka i nakon izbora, dvoje političara imaju „relativno dugačak vremenski period za inicijative“. I jedno i drugo sagledavaju koliki je značaj nemačko-francuske saradnje i svesni su ozbiljnosti situacije u Evropi. Takođe, oboje „dele ideju da Francuska mora da bude jaka i okrenuta ka budućnosti. A to je već dobra osnova za saradnju“.