Aluminij iz Mostara: propast na rate
11. jul 2019.
Lokalni mediji izveštavaju o radnicima koji su u suzama dočekali trenutak kad je u utorak (9.7.) u ponoć isključena struja fabrici zbog astronomskih dugova. U postupku proizvodnje aluminijuma to je katastrofa: ovog ponedeljka su za isključenje pripremljeni pogoni Livnica i Anoda, ali bile bi potrebne nedelje da se za isključenje pripremi i primarni deo obrade rude u odeljenju Elektroliza. To znači da se rastopljeni metal tamo već stvrdnuo i praktično uništio kotlove. Novi bi koštali najmanje dvadesetak miliona evra.
Ali i to je u tom delu Bosne i Hercegovine pre svega političko pitanje: odgovorni, ali i mnogi radnici fabrike Aluminij d.d. iz Mostara, na prvom mestu okrivljuju Federaciju Bosne i Hercegovine koja je sa 44 odsto najveći suvlasnik te fabrike i koja se ugovorom iz 2013. obavezala da će pogonima da isporučuje električnu energiju po povoljnijoj ceni. To je od presudne važnosti za rentabilno poslovanje, jer i u konačnoj ceni proizvedenog aluminijuma bar četrdesetak odsto čini utrošak energije. Ta fabrika koja je proizvodila oko 130.000 tona primarnog aluminijuma tako je trošila otprilike isto toliko struje kao i grad sa četvrt miliona stanovnika. Ali problem je to što se i s poreklom električne energije u mostarskoj kompaniji pokušavalo da se „sedi na dve stolice“.
Uništen Šibenik da bi se „spasao“ Mostar
Ta fabrika je u suštini bila jedan od važnijih razloga zbog kojeg je i osnovana posebna Elektroprivreda Hrvatske Zajednice Herceg Bosne (HZHB), pošto je, nakon ratnih razaranja, 1997. pokrenuta proizvodnja. Kako piše hrvatsko (ali ne i bosansko) izdanje Vikipedije, tamošnji radnici su se u „vihoru razaranja, nadljudskim snagama borili da spreče dalje uništavanje“, a odlučujuća je bila finansijska podrška od devet miliona dolara Republike Hrvatske zbog kojih i sada susednoj državi pripada 12 odsto fabrike Aluminij iz Mostara.
-pročitajte još: Kome Kinezi kale smederevski čelik?
Poetski nastrojeni autori hrvatske Vikipedije „zaboravljaju“ da spomenu da je taj novac najvećim delom „dobrovoljno“ dala Tvornica lakih metala (TLM) Šibenik – onaj uobičajeni način na koji su fabrike u Hrvatskoj plaćale političke projekte tadašnjeg režima, bio to stadion Dinama (odnosno tada Kroacije) u Zagrebu ili ova fabrika u Hercegovini.
Na kraju je i to brzo povuklo šibensku fabriku u nevolje i bankrot – a tako je i suvlasništvo došlo u posed Fonda Republike Hrvatske. Ali i mostarska fabrika je u ono doba „privatizirana“ na način kakav se odlično poznajemo: Antikorupcijska mreža organizacija civilnog društva u BiH tu privatizaciju uvrštava u jednu od deset najvećih pljački u toj zemlji. Ta organizacija procenjuje da je Aluminij iz Mostara bio vredan oko milijardu i 400 miliona tadašnjih nemačkih maraka, ali je privatizovan za jedva 155 miliona DM. Na 44 odsto deonica pravo su imali zaposleni, ali i tu su oni najpre birani po nacionalnom ključu i „podobnosti“.
Ima li uopšte šansi?
Tek krajem 2013. Federacija BiH ušla je u posed svog udela fabrike u Mostaru i imenovala članove Nadzornog odbora – iako je i tada nastavila da osporava način na koji ju je zapalo samo 44 odsto vlasništva. Osnivač te fabrike je zapravo bio nekadašnji bosanskohercegovački industrijski gigant Energoinvest, ali Bosna i Hercegovina je još uvek država sa tri elektroprivrede, a 280 miliona konvertibilnih maraka duga Aluminija d.o.o. zapravo je na Elektroprivredi HZHB, a ne Federaciji. Ukupan dug koji se nkupio iznosi oko 377 miliona konvertibilnih maraka i svi pokušaji pronalaženja nekog strateškog partnera za tu fabriku su propali.
Svetska cena aluminija relativno je stabilna: oko 1.650 evra po toni – mada je prošlog proleća skočila, nakon što su SAD objavile da nameravaju da uvedu carine na aluminijum (i čelik). Aluminijum je i dalje tražen proizvod i iako raste njegov udeo dobijen reciklažom, stabilna cena zapravo znači sve žešću bitku na tržištu među proizvođačima. A pošto je cena električne energije gotovo isto tako važna kao i cena rudu, to znači da šanse na tržištu imaju samo proizvođači u onim zemljama u kojima je struja jeftina.
I Nemačka je bila jedan od velikih proizvođača aluminijum, pogotovo socijalistička DDR: prilikom ujedinjavanja se proizvodnja tako praktično udvostručila na gotovo 800.000 tona godišnje. Otada ona pada, ali tu je sada i više od polovine proizvedenog aluminija iz reciklaže – ili su to pogoni koji troše što je moguće manje električne energije kako bi uopšte ostali konkurenti.
-pročitajte još: Kinezi – poslednja nada za Uljanik
Daleko najveći proizvođači aluminijuma u svetu su Kina, Rusija i Kanada, a za četvrto mesto se takmiče Indija i Ujedinjeni Arapski Emirati. I to ne toliko zbog boksita, već zato što tamo ima jeftine energije iz nafte i gasa. I u Evropi su baš zbog toga danas najveći proizvođači jedna Norveška ili Island koji koristi i geotermalnu energiju.
Nestanak i problema i hranitelja i izvoznika
Vlada Federacije BiH je za kraj ove nedelje najavila vanrednu sednicu posvećenu fabrici u Mostaru, a iz Sarajeva se može čuti da još uvek postoji određeni interes investitora, jednog iz Velike Britanije i jednog iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Poslednji mogući investitor iz Švajcarske tražio je garanciju za nižu cenu električne energije, što se nije moglo prihvatiti. Tu su još i dodatni troškovi nastali naglim – iako ne i iznenadnim gašenjem pogona. Mostarskoj fabrici mesecima su pretili da će im biti prekinuta isporuka električne energije ako ne počne da plaća dugove, ali dugovi i gubici su samo rasli.
Bosna i Hercegovina sada ostaje i bez 900 radnika fabrike (plus njihove porodice koje ostaju bez prihoda) i bez oko 360 miliona konvertibilnih maraka izvoza koji je otpadao na mostarski pogon. I u susednoj Hrvatskoj je prekid rada te fabrike velika vest, iako bi Zagreb trebalo da bude više zabrinut za sudbinu luke u Pločama čijih je otprilike petina kapaciteta otpadala na potrebe fabrike u Mostaru. Da li će se ipak naći investitor koji ne samo da će da preuzme, već će i da uloži ogromne iznose za neophodnu modernizaciju te fabrike kako bi i s tim cenama električne energije mogla uspešno da posluje?
Nema baš mnogo pozitivnih primera kod primarne industrije, ali šibenska fabrika uspela je da se izvuče s novim vlasnikom iz Slovenije. Nakon velikih investicija u najmodernije mašine, Impol TLM, kako se sada zove, ponovo dobro posluje, iako s mnogo manje radnika nego pre. Ali vremena fabrika sa hiljadama radnika više nikada se neće vratiti. I naravoučenije bi moglo da bude: niko u čitavom regionu nije ekonomski Too Big to Fail.