Alternativni pogledi na sidu

Sida je oboljenje novog doba koje od samog početka prate različite kontroverze. Najveća među njima se tiče prirode delovanja HI-virusa i mehanizma nastupanja i napredovanja same bolesti. Ona je podelila naučni i medijski svet na dva velika tabora: mejnstrim ortodoksne medicine, institucionalno predstavljen Svetskom zdravstvenom organizacijom – i učenje koje osporava same temelje zvanične teorije. Situacija je slična onoj sa učenjem o svetskoj klimi: mejnstrim predstavlja većinu – kako na planu nauke, tako i u medijima. On ima na raspolaganju mnogo veći prostor i mnogo veću podršku u javnosti. S druge strane, opozicija nije ni malobrojna, ni nekompetentna. Čini je veliki broj zaslužnih naučnika, među kojima ima kako nobelovaca, tako i dobitnika drugih najviših priznanja iz medicine i biologije.

Neki od njih su, pošavši od svojih principa u razumevanju bolesti, patentirali medikamente koji uspešno leče sidu; takve medikamente u određenim slučajevima prihvata, pa čak nastoji i da prisvoji, zvanična medicina. Ipak, ortodoksni medicinski pristup, uz podršku politike, uporno satanizuje protivnike sravnjujući ih čak – poput nemačke Vikipedije – sa negatorima holokausta. U vezi s tim je zanimljivo da niko od protivnika zvanične teorije, i pored toga, nije optužen ni osuđen za zločin protiv čovečnosti. Štaviše, zvanična medicina ih čak ne optužuje ni da rade u interesu velikih korporacija ili političkih, verskih, terorističkih i drugih vrsta grupa. Alternativci su – kao što ih opisuje i pomenuta Vikipedija – proglašeni samo za ljude „koji svojataju antiautoritaran stav, vide sebe kao tragače za istinom i izazivaju medicinsku elitu“.

Ko je otkrio virus?

Predistorija svega seže u rane osamdesete. U junu 1981, američki virolog Majkl Gotlib u naučnom glasniku MMWR iznosi prvi izveštaj o pacijentima sa retkom formom raka kože i upale pluća. Pacijenti su uglavnom homoseksualci. Počinje traganje za uzročnikom te bolesti, tokom kojeg naučnici zaključuju da mora da se radi o retrovirusu. Grupi naučnika okupljenoj oko Lika Montanjea na francuskom institutu Luj Paster uspeva da izoluje virus – mada je definicija izolovanog virusa, kako će se kasnije pokazati, zapravo sporna: na njoj se temelje primedbe velikog broja protivnika mejnstrim teorije o sidi.

Istovremeno u SAD za virusom traga tim koji predvodi Robert Čarls Galo, tadašnji direktor Laboratorije za tumorovirologiju Nacionalnog zdravstvenog instituta u Merilendu. Dva konkurentska tima neguju i saradnju i razmenjuju informacije – na primer, američki naučnici su iz Pariza dobijali uzorke virusa i dokumentaciju. Francuski tim je brže stigao do cilja: 22. aprila 1984, Njujork tajms na prvoj strani donosi članak u kome piše da je institut Luj Paster pronašao izazivača side. Već sledećeg dana, istorija je brže-bolje preinačena: 23. aprila 1984, američka ministarka zdravlja Margaret Hekler saziva konferenciju za novinare na kojoj saopštava da toga dana „medicinska nauka u SAD svojoj slavnoj istoriji može da doda novo poglavlje“ – „novi postupak koji će omogućiti stvaranje seruma za zaštitu od side“ te da je Robert Galo otkrio virus koji izaziva sindrom stečene imunodeficijencije. Montanjeov rad je pomenula opaskom da je „i u drugim laboratorijama bilo otkrića“. Posle ministarkinog uvoda, za mikrofon stupa i sam Galo da opisao svoja istraživanja.

Da li je virus uopšte izolovan?

Bio je to sasvim neuobičajen postupak: rezultate naučnog istraživanja ne saopštava istraživač, već političarka; ono što je još neobičnije jeste činjenica da je američki test na sidu još na dan konferencije za novinare prijavljen kao patent – pre objavljivanja odgovarajućeg naučnog rada, a to se kosi sa uobičajenom naučnom procedurom. U svakom slučaju, nastao je spor između Montanjea i Galoa u kojem su arbitražu u jednom trenutku preuzele i Ujedinjene nacije, a njegov značaj je bio toliko veliki da su pokušali da ga zaglade i lično predsednici Francuske i SAD, Žak Širak i Ronald Regan. Zbog tog spora, dugo se otezalo i sa dodelom Nobelove nagrade za otkriće HI-virusa – da bi ona konačno 2008. za taj uspeh bila dodeljena Liku Montanjeu i njegovoj saradnici Fransoaz Bare-Sinusi. Montanje je inače od početka bio skeptičan prema tezi da HIV izaziva sidu i 1997. u jednom intervjuu rekao da fotografije HIV-a načinjene elektronskim mikroskopom ne pokazuju „tipičnu strukturu retrovirusa“.

I zaista, do danas nije načinjena nijedna fotografija HI-virusa; njegovo prisustvo se i dalje dokazuje samo prisustvom drugih elemenata ili tipičnih simptoma. Radna grupa za sidu koju predvode australijska profesorka Eleni Papadopulos-Eleopulos i njen kolega Valendan Tarner, dovode u pitanje i sam čin otkrića ili izolacije HIV-a. Jer i u analizama Lika Montanjea prisustvo retrovirusa je dokazivano zapravo samo prisustvom reverzne transkriptaze, enzima koji aktivira njegovo razmnožavanje – što je nazvano izolacijom virusa. To, prema učenju grupe Papadopulos-Eleopulos/Tarner ne može biti dokaz o prisustvu HIV-a, „baš kao što ni prisustvo dlake u jednoj prostoriji ne mora da znači da je u njoj boravio čovek, jer dlake su odlike mnogih životinjskih vrsta“.

Pouzdanost i nepouzdanost testova

Još tokom osamdesetih godina, pomenuta radna grupa je proučavala test na HIV. Testiranjem se takođe ne utvrđuje postojanje samog virusa, već samo antitela na koja on treba da reaguje. Radna grupa je ustanovila da taj test može da ispadne pozitivan u mnogim slučajevima već poznatih oboljenja. Kasnije razrade tog problema u brojnim naučnim radovima pokazale su da postoji više od 60 oboljenja ili faktora oboljenja u kojima je rezultat testa pozitivan. Spektar tih stanja je veoma širok: od vakcinacije protiv tetanusa, preko akutnih virusnih infekcija, sifilisa i transplantacije bubrega, pa sve do hepatitisa ili višestruke trudnoće. Srpski lekar Todor Jovanović (o kome će docnije biti nešto više reči) koji je istražujući sidu sarađivao sa vodećim svetskim naučnim institutima, govori o mnoštvu mogućnosti da test ispadne pozitivan i zbog efekta ukrštanja različitih oboljenja.

Veliki problem sa medicinskim testovima na HIV je i u tome što su oni kod iste osobe mogli da ispadnu različiti zbog različitih kriterijuma koje su postavile nacionalne medicinske organizacije. Tako je moglo da se desi da za istu osobu test bude pozitivan u Engleskoj, a negativan u Grčkoj ili Novom Zelandu. Poseban problem se pojavio u Africi gde za nove HIV-testove jednostavno nije bilo novca. Nemačka lekarka Julijane Zaher, koja je učestvovala u studiji o sidi pokrenutoj po nalogu nemačke vlade, piše da su polovinom osamdesetih godina afrički lekari zatražili mogućnost identifikacije pacijenata obolelih od side. Na to je Svetska zdravstvena organizacija 1986. dala uputstvo za identifikaciju oboljenja bez testiranja, koje važi za sve nerazvijene zemlje.

Testiranje odoka

Prema tom uputstvu, sida je, osim u slučajevima kancera, teško poremećene ishrane, Kapošijevog sarkoma ili kriptokoka-meningitisa, identifikovana na osnovu glavnih i sporednih kriterijuma; prisustvo dva glavna i jednog sporednog bilo je dovoljno da se osoba proglasi obolelom od side. Glavni kriterijumi za odrasle su: više od 10 odsto gubitka telesne težine, proliv koji traje duže od mesec dana ili visoka temperatura u trajanju dužem od mesec dana. Sporedni kriterijumi: kašalj koji traje duže od mesec dana, generalizovan svrab, gljivična infekcija usta ili grla, generalizovni hronični herpes, generalizovana otečenost limfnih čvorova. Slični kriterijumi su važili i za decu. Julijane Zaher konstatuje da „nije teško zamisliti koje su sve osobe, na osnovu ovih kriterijuma i bez testiranja krvi, proglašavane obolelim od side“. U svetlu tih pokazatelja, pokazuje se da su brojke o obolelima u Africi sasvim nepouzdane.

Nemački lekar Volf Gajsler, koji je u istraživanju side proveo više godina na afričkom kontinentu, tvrdi da su putevi širenja bolesti u Africi vrlo neobični. On prenosi da je, kada se radi o područjima pogođenim sidom, posredi „izbor“ za koji nema medicinskog objašnjenja. Po njegovim rečima, posebno upada u oči podatak da je 70 odsto inficiranih živelo na području na kojem je saobraćajna infrastruktura veoma loša i gde su „mogućnosti za promiskuitetno ponašanje bitno manje nego u industrijskim zemljama“. On naglašava da su najugroženije države one koje su bogate sirovinama, kao što su Južnoafrička Republika, Bocvana i Zimbabve i smatra sidu „političkom bolešću“ i čak „biološkim oružjem“.

U vezi sa sidom u Africi više stručnjaka ukazuje na instrumentalizaciju nove bolesti. Julijane Zaher tako prenosi da je na „Alternativnom svetskom kongresu o sidi“, održanom 1993. u Amsterdamu, od afričkih lekara saznala za mnoge slučajeve u kojima se znalo da su pacijenti oboleli od tuberkuloze ili malarije, no, pošto je Svetska zdravstvena organizacija davala više novca za lečenje side, bilo je unosnije da se takvi pacijenti proglase obolelim od te bolesti. S druge strane, bivši ministar zdravlja Zimbabvea Timoti Stemp, jednom je izjavio da je „HIV-industrija, širom zemlje posao koji vredi milione“, po njegovom mišljenju „postala jedna od najvećih opasnosti po zdravlje“. Poznata američka novinarka Selija Farber koja od 1987. objavljuje kritičke tekstove o sidi, to je ovako formulisala: „gde je bilo side, bilo je i novca: nova klinika, novi Mercedes pred zgradom, moderne laboratorije, dobro plaćeni poslovi i međunarodne konferencije.“

Ovde pročitajte NASTAVAK: Sida – novo ruho za stare bolesti?