Alijansa u kriznom modusu
3. april 2019.
NATO u Evropi služi „da Ruse drži napolju, Amerikance unutra a Nemce dole". To je prvi generalni sekretar NATO, britanski lord Hastings Ismaj, jednom rekao u neformalnom krugu. A to se poklapalo sa široko rasprostranjenim stavom ranijih godina: Drugi svetski rat koji je započela Nemačka bio je završen tek pre nekoliko godina, Sovjetski Savez je kontrolisao čitavu istočnu polovinu Evrope uključujući i istočni deo Nemačke, a Amerikanci su se najpre premišljali da li da Evropu ponovo prepuste samoj sebi i time možda i još većem sovjetskom uticaju.
Doduše, Nemačka nije dugo držana „dole": Savezna Republika Nemačka je brzo stekla toliko poverenje da je 1955. postala članica NATO, dok je DDR pristupio Varšavskom paktu kojim je vladao SSSR.
Hladni rat je sa svojom ravnotežom međusobnog zastrašivanja trajao oko 40 godina. Situacija je bila napeta ali i stabilna. Na pozadini pregovora sa Sovjetskim Savezom o razoružanju 1988, tadašnjem predsedniku SAD Ronaldu Reganu je bilo važno da kaže da je Vašington uvek vodio računa o interesima Evropljana: „Na prvom mestu je za mene očuvanje jakog i zdravog partnerstva između Severne Amerike i Evrope. Mi interese tog partnerstva nikada nećemo žrtvovati zarad nekakvog sporazuma sa Sovjetskim Savezom."
Novi konflikti
Godine 1989. i 1990. situacija se radikalno promenila. Komunizam se urušio, sovjetski Savez se raspao. Pobedničke sile Drugog svetskog rata su se složile da ponovo ujedinjena Nemačka postane članica NATO. Veliki zaokret u Evropi je značio i da je za samo nekoliko godina većina bivših zemalja Varšavskog pakta kao što su Poljska, Rumunija ili baltičke zemlje pristupila NATO.
U međuvremenu se vratila situacija slična Hladnom ratu. Rusija tvrdi da se oseća ugroženom zbog širenja NATO na Istok, i naoružava se. To koči dalje širenje Saveza. Gruzija i Ukrajina trenutno ne mogu da gaje velike nade da će biti primljene, jer NATO ne želi nove konflikte u kući.
NATO ima ionako dovoljno konflikata. Od 90-ih godina, sve više se angažuje van teritorije sopstvenih članica u kriznim regionima širom sveta. To je u Nemačkoj, zbog njene nacionalsocijalističke prošlosti, u početku stvaralo žestoke diskusije, a sada Nemačka učestvuje i čitavom nizu vojnih intervencija u inostranstvu, na primer, na Balkanu i u Avganistanu.
U svojoj 70-godišnjoj istoriji NATO se samo jedan jedini put proglasio napadnutim kao savez zato što je bila napadnuta samo jedna njegova članica. Bile su to SAD posle terorističkih napada od 11. septembra 2001. No, o posledicama tog slučaja se takođe razvila diskusija koja je godinama stvarala podele u NATO.
Sa Trampom je sve drukčije
Od stupanja predsednika SAD Donalda Trampa na dužnost pre dve godine, NATO je ponovo pod pritiskom. Tramp je više puta doveo u pitanje smisao NATO i kolektivne obaveze odbrane. Godine 2018. je upitao zašto SAD moraju da brane tako malu zemlju kao što je Crna Gora i tako rizikuju da izbije „treći svetski rat". Tramp je uvek optuživao pre svega Nemačku da ne uplaćuje dovoljno novca Alijansi, da bi nešto kasnije malo ublažio svoje napade, ali još uvek tvrdeći da SAD suviše uplaćuju u budžet NATO: „NATO je važan, ali on pomaće Evropi više nego nama."
Nemačka kancelarka Angela Merkel je na istom samitu odvratila da je Nemačka vrlo zahvalna NATO-savezu. „Ali, i Nemačka radi mnogo toga za NATO. Mi smo drugi po snazi kada je reč op broju vojnika. Najveći deo naših vojnih sposobnosti je u službi NATO. I do danas smo vrlo angažovani u Avganistanu, i time zastupamo i interese SAD."
Savez „nije uklesan u kamen"
Zvanični cilj NATO je – prema samitu iz 2014 – da svaka članica finansira Alijansu sumom koja bi do 2024. godine trebalo da se kreće „u pravcu" dva odsto BDP. SAD su 2018. dale 3,39 odsto, meli broj evropskih članica NATO je dosegao cilj od dva procenta, Nemačka – samo 1,23 procenta. I najnoviji nemački bbudžet ne predviđa dva odsto. Merkelova je do 2024. obećala 1,5 odsto, dok Tramp traži „najmanje" dva. Nemačka SPD koja je u vladajućoj koaliciji posebno koči povećanje vojnih izdataka. Njen portparol za spoljnu politiku Nils Šmid je za Dojče vele rekao da pomenuta dva procenta ne bi trebalo tretirati „kao fetiš" - „odlučujuće je da povećavamo našu borbenu gotovost, i to radimo". Spor traje i dalje.
Generalni sekretar NATO je nedavno rekao: „Večito postojanje transatlantskih veza nije nešto što je urezano u kamen". No, ta izjava je bila više namenjena Berlinu. Stoltenberg se nada: „U istoriji NATO smo već imali mnoge razlike u mišljenjima, i uvek smo ih prevazilazil. Jer, na kraju se svi slažemo da su Severna Amerika i Evropa sigurnije zajedno."