Aleksinačka diploma

Priprema za odlazak u Aleksinac podrazumevala je prelistavanje romana „Ana Karenjina”, koji sam progutao u gimnazijskim danima, a posle ga dugo ostavio da hvata prašinu. Naišao sam na jedno mesto u kojem pripadnik petrogradske elite grof Aleksej Kirilovič Vronski obrazlaže svoju odluku da krene kao dobrovoljac za Srbiju: "Kao čovek – reče Vronski – ja sam dobar po tome što život za mene ništa ne vredi. A da u meni ima dosta telesne energije da se mačem probijem u pešački stroj te da sve oko sebe mrvim ili da poginem – to ja znam. Meni je drago da postoji nešto za šta mogu dati svoj život koji meni ne samo da nije potreban nego mi je i omrznuo. Nekome će dobro doći".

Lav Nikolajevič Tolstoj je pisao Anu Karenjinu između 1873 i 1878. Srbija pod knezom Milanom u savezu sa Crnom Gorom pod knezom Nikolom objavila je rat Turskoj 1876. Glavni komandant srpske vojske bio je ruski general Černjajev. I Rusija je objavila rat Turskoj 1877. Ovi su se događaji završili poznatim Berlinskim kongresom 1878., kada Srbija i Crna Gora bivaju priznate kao nezavisne države.

Tolstoju su ta zbivanja poslužila kao istorijske kulise za dramu Vronskog, koji odlazi u rat jer se njegova ljubavnica Ana Karenjina – ubila. Navodno je iza lika Vronskog postojao stvaran čovek – Nikolaj Nikolajevič Rajevski koji je pao u borbi sa osmanskom vojskom u blizini Aleksinca.

Od Gornjeg Adrovca do Holivuda

Sunčani dan i skoro nikoga na auto-putu, skretanje prema Aleksincu iza Niša. Nastavljamo pored Aleksinaca prema pobrđu. Penjemo se automobilom po asfaltu ispucalom poput kore pregorele pogače. Posle pola sata prođemo kroz selo, koje je istorija samo jednom udenula na mapu sveta – tada kada je tu poginuo ruski pukovnik. Dole, uz Moravicu kod Aleksinca, malo je snega. Ovde gore se zadržao po obroncima brda i padinama.

Ruski pukovnik Rajevski je poginuo kod sela Gornji Adrovac avgusta 1876. Na mestu njegove pogibije od 1903. stoji „šarena crkva" ili „ruska crkva" kako je zove narod.

Kada čovek ugleda crkvu ne može se oteti utisku da se ona tu spustila iz neke druge dimenzije. Arhitektonski rukopis i prilaz drugačiji su u odnosu na druge sakralne građevine u Srbiji. Drvored lipa, za koji su, kaže predanje, sadnice donesene sa ukrajinskog imanja pukovnika Rajevskog, potcrtava osećanje usamljenosti koje neminovno ophrva retke posetioce. Ili je to samo melanholija vedrog januarskog dana? Pred crkvom je i spomenik ruskim dobrovoljcima koji su poginuli za oslobođenje Srbije. On je novijeg datuma, dok je kamena krstača na kojoj piše ime ruskog pukovnika – poprilčno stara.

Nije samo onaj rat iz 1876. ostavio traga na crkvi. Na zidovima crkve su ploče, a na njima imena ovdašnjih ljudi koji su stradali u vreme bugarske okupacije. Skoro sam uveren da je crkva zatvorena, ipak sa nešto nade hvatam kvaku. Otvoreno. Ulazim u prostor apsolutne tišine. Pažnju mi privlači oslikani lik – Nikolaj Nikolajevič Rajevski.

U trenutku pogibije nije mogao da zna da će njegova smrt poslužiti Tolstoju kao putokaz za sudbinu njegovog književnog lika Vronskog. A Tolstoj nije ni slutio da će Ana Karenjina i grof Vronski dospeti u Holivud – i da će u nizu filmskih adaptacija govoriti engleski sa američkim naglaskom.

Spuštamo se iz sela niz krivudav put, odlazimo ka Aleksincu. Samo što se sa desne strane prođe betonsko zdanje autobuske stanice u Aleksincu i gradski park sa spomenikom iz Titove ere, naiđe se na most preko Moravice. Odatle se može u obilazak i pešice.

Grad je nastao nedaleko od mesta na kojem se Moravica uliva u Južnu Moravu. Mada postoje tragovi naselja još iz rimskog doba, hroničari vele da je prvi put pod svojim imenom Aleksinac spominje u turskim izvorima 1516. A legenda o imenu ide ovako: Usein-agu je svaki dan neki hajduk dozivao iz šume. Aga najmi nekog Aleksu da mu uhvati hajduka. Kada Aleksa to učini, hajduk završi na kocu, a Aleksi se aga oduži imanjem na mestu današnje varoši. Aleksinac je, dakle, u toj priči dobio ime po Aleksi, lovcu na glave za turski račun. Zapravo, skoro sve što valja videti u varoši nalazi se duž Ulice knjaza Miloša. Pešačka zona je skoro prazna.

Zapisano je da je srpski knez Miloš Obrenović shvatio strateški značaj Aleksinca: „Ja sam nauman, ako bog da da u Srbiji napravim dve kapije – jednu u Beogradu prema Ćesarskoj (Austriji), a drugu u Aleksincu prema Turskoj.” Ovu južnu kapiju je po kneževom nalogu osmislio austrijski arhitekta Franc Janke. U strukturi grada čitljiv je srednjoevropski urbanistički rukopis.

Crkva Svetog Nikole je na kraju pešačke zone. Izgrađena je 1837. na mestu koje je narod zvao Agino gumno. Knez Miloš je svega nekoliko godina nakon oslobođenja od turske vlasti, kumovao imenu crkve, pošto je to bila krsna slava Obrenovića.

Ulazimo u crkvu koja je zagrejana – krštenje je u toku. Jednom starijem čoveku je pozlilo. Oko njega su se sjatili njegovi. Na izlasku iz crkve već čujemo zavijanje sirene kola hitne pomoći. Valjda će i Nikola Čudotvorac da pripomogne.

U blizini crkve su sva reprezentativna zdanja u varoši. Mene posebno zanima jedno od njih.

Lična aleksinačka priča

Juna 1952. dvadesetogodišnja Mara Bunić u Aleksincu polaže završni ispit na Učiteljskoj školi. Njena mlada biografija je već izlomljena velikim čekićem epohe.

Rođena u kući oficira, veterinara kraljevskih ergela, u Zagrebu, pratila je očevu službu od Maribora, preko Niša i Ćuprije. A onda je došao rat u kojem ostaje bez roditelja. Godinu dana provodi u domu u bugarskom Vidinu – jugoslovenski vaspitači i siročad su dobili tamo zgradu dok se ne poprave razrušene škole i domovi u zemlji. Potom prelazi u Beograd, u dom u Krunskoj. Naposletku stiže u Aleksinac i tamo se školuje do leta 1952.

Tada zacelo nisam bio ni na kraj pameti budućoj učiteljici koja će jedanaest godina kasnije postati moja majka. Nje sada već sedmu godinu nema.

To je pravi razlog dolaska u ovaj kraj. Zgrada Osnovnog suda je bitno odredila majčin životopis.

U Aleksinac je Učiteljska škola prebačena iz Beograda 1896. Za te potrebe je podignuta reprezentativna zgrada u kojoj je škola radila sve do marta 1963. kada sudstvo iz zdanja potiskuje školstvo. Jedno je sigurno – na vrata pred kojima stojim godinama je ulazila i moja majka, tada devojka sa svojim snovima i nadama.

Sećam se da mi je jednom pričala kako su njoj i njenim drugaricama momci prostački dobacivali na aleksinačkom korzu – jedna od običnih muških grubosti na koje se dete iz više srednje klase, zaglavljeno u mladi palanački socijalizam nikada nije naviklo.

Diploma iz potonulog sveta

U hartijama koje je ostavila iza sebe ostala diploma Učiteljske škole iz Aleksinca. Sada iz nje iščitavam više od samih ocena. Mara Bunić je bila vrlo dobra učenica. Niz četvorki od prirodopisa preko osnova filozofije do predvojničke obuke. Poneka trojka – matematika ili ruski. Dete koje je verovatno u boljim predratnim školama počelo da uči francuski, u okupiranoj Srbiji učilo je nemački, a u oslobođenoj – ruski. Jedina čista petica na svedočanstvu bila je vladanje.

Taksene marke su bile priča za sebe. Na pozadini boje petroleja, boje svetlog karmina ili zelene čoje nalazio se grb Federativne Narodne Republike Jugoslavije – sa pet baklji. Baklje su tada simbolisale narode, a tek kasnijim ustavnim razvojem – republike. Dve marke po pedeset dinara, potom jedna od 30 i jedna od deset. Preko svega toga pečat Sreskog suda Aleksinac, Narodna Republika Srbija.

Formular za diplomu se zvao Obrazac III/ 3, koštao je po tabaku dva dinara, a štampalo ga je Invalidsko knjižarsko preduzeće Srbije iz Beograda.

Celi potonuli svet je stao na ovu hartiju.

Jutros sam se probudio i rekao – hajmo u Aleksinac. Više puta sam nameravao da obiđem ovu varoš čiji je stanovnik pre tačno 72 godine bila i moja majka. Izgleda da je morala da dođe ova januarska nedelja, da se konačno nađem na mestu koje ćuti o tolikim minulim životima.

Južna hrana

Kad smo već u varoši, koja jednoznačno pripada srpskom jugu – od Niša je svega tridesetak kilometara – okrepićemo se u kafani. Jedna od onih na glasu je „Medalja", ni dve stotine koraka od glavne ulice. Preskočiću sve ono što su nanizali na naš sto u ugodnoj atmosferi – mogu samo da kažem da se „Medalja" svrstala u red odličnih kafana od Niša do Vranja, od Pirota do Prokuplja.

Konobar je pričljiv, radio je u Crnoj Gori sa odličnim kuvarom, Leskovčaninom, ne zna koliko dugo će gazda još da gura, jer su kafane na periferiji bezbedne od gradskih pijanica, a centar ne zna kako da se odbrani od njih. Navijamo za „Medalju" – da ostane mesto na kojem porodice nedeljom idu na ručak.

Zdravica za Kosaru

Setim se da je pesnik Velimir Rajić rođen u Aleksincu 1879. Njegova najpoznatija pesma „Na dan njenog venčanja" odzvanja južnjačkim žalom:

I srušiše se lepi snovi moji,

jer glavu tvoju venac sad pokriva,

kraj tebe drugi pred oltarom stoji —

prosta ti bila moja ljubav živa!

Ostalo je zabeleženo da se ona zvala Kosara. Crnokosa lepotica udala se za drugoga oktobra 1903. u Beogradu. Pesnik je nedostižnu dragu ovekovečio iste večeri u stihovima koje su posle recitovale generacije glumaca i odbijenih ljubavnika.

Te stihove je 1971. otpevao Zvonko Bogdan.

Naručim još jednu i nazdravim pesniku, praunuku čuvenog srpskog ustanika Tanaska Rajića. Otpijem za dušu svih poginulih aleksinačkih rudara.

Nazdravim i Mari Bunić, njenim aleksinačkim snovima, onom čoveku koji se bori za dah u crkvi, pukovniku Rajevskom, grofu Tolstoju i grofu Vronskom, njegovoj Ani i svim nesrećnim ljubavima sveta. Naravno – nazdravljam i mojoj saputnici koja je danas pristala da pođe sa mnom u Aleksinac kao da je Monako.