Ako se Albanci i Pakistanci ne razumeju…

Šatorski grad za prihvat izbeglica na bivšem aerodromu u Kaldenu u centralnoj Nemačkoj u nedelju (27.9.) bio je poprište masovne tuče 300 Albanaca protiv 70 Pakistanaca. Bilans: 14 povređenih potražilaca azila, tri povređena policajca, istraga zbog nanošenja telesnih povreda i napada na službena lica. Frankfurter algemajne cajtung opisuje izbijanje tuče, citirajući policijski izveštaj: Pri podeli jela u zgradi bivšeg terminala, jedan 18-godišnji Albanac prošao je preko reda, što je iznerviralo 80-godišnjeg Pakistanca koji je glasno protestovao. Mladić iz Albanije je zatim udario starca u lice, a onda i jednog pripadnika obezbeđenja. Nešto kasnije, 70 Pakistanaca naoružalo se aluminijumskim šipkama razmontiranim s kreveta, te su ušli u kantinu i proizvoljno udarali Albance. Nakon intervencije oko 50 policajaca, situacija se primirila, ali to nije bilo sve: nešto kasnije 300 Albanaca napalo je Pakistance.

Navodno je iz pomenutog kampa u kojem je bilo 1.500 tražilaca azila već stotinak osoba prebačeno u druge smeštaje (70 Pakistanaca i 30 Avganistanaca). „Ako se Pakistanci ne razumeju s Albancima – koji uglavnom imaju slabe šanse da dobiju azil – onda bite različite etničke grupe trebalo da budu razdvojene. Istovremeno je potrebno više privatnosti u smeštajima. U suprotnom ćemo sve češće gledati kako propada politika Refugees Welcome“, piše Tiringiše landescajtung.

Nešto slično je tražio zamenik šefa sindikata policije Jerg Radek. Kako prenosi agencija epd, Radek kaže da su sukobi među grupama izbeglica postali učestali širom Nemačke te da policija kao uzroke tuča sve više ustanovljava različite „poglede na svet“. Tvrdi da stešnjenost mnogo ljudi na malom prostoru stvara napetost u kojoj i sitnice mogu da izazovu tuču – recimo svađa u redu za jelo ili pred toaletom. Takve razmirice brzo se prebace na teren religije ili pogleda na svet, tvrdi Radek. On je nakon tuče u Kaldenu rekao da treba razdvojiti različite religijske grupe, što je doduše zbunjujuće jer su i Pakistanci i Albanci uglavnom suniti.

Međutim zahtev za razvrstavanjem ljudi u etničke ili religiozne tabore uglavnom nailazi na odbijanje među predstavnicima politike, ali i komentatorima medija: „To je zabluda. Razdvajati ljude prema pogledu na svet, prema konfesijama – recimo na šiite i sunite – nije uputno i to ne samo zato jer je organizaciono teško izvodljivo. Takva ideja šalje pogrešan signal. Etnička geta nisu u interesu Nemačke. Ona su protiv duha integracije i zajedništva“, piše Zidvest prese. List Rajniše post piše da sukobi oko sitnica „nisu čudo, s obzirom na skučenost prostora i uglavnom dosadnu dnevnu rutinu. Alfa i omega je zato brza obrada zahteva za azil, kako bi izbeglice brzo prešle u redovnu proceduru.“

Slično, ali oštrije komentariše konzervativni Velt: „Kultura dobrodošlice ne podrazumeva samo da se sa flašama vode stoji na peronu železničke stanice“, poigrava se najpre komentator sa načinom na koji su ljudi u Minhenu dočekivali vozove s izbeglicama. „Treba nam robusna dobrodošlica koja bi odmah na početku jasno stavila do znanja kako izgleda naš društveni red: Ustav je iznad religije, muškarci i žene imaju jednaka prava, svako može da živi kako hoće i voli koga hoće, da veruje u Boga ili ne, da iznese svoje mišljenje slobodno sve do uvrede – može sve to dok poštuje zakone. Neverovatno je da ljudi koji sami beže od nasilja i progona napadaju druge zbog njihove nacionalnosti, religije ili seksualnosti. Ko se tako ponaša, ukida sebi prava koja pripadaju gostima.“