Ako imaš šta da kažeš, piši

U gradskom pozorištu u Kelnu otvorena je sedmodnevna manifestacija „Knjiga za grad“. U okviru te manifestacije koja se deveti put organizuje u Kelnu i Severnoj Rajni Vestfaliji, biće održano više od 60 čitanja u celom regionu. Cilj te manifestacije i dodeljivanja istoimene nagrade jeste popularizacija književnosti i zato se čitanja i diskusije održavaju u školama, pozorištima, kafanama, crkvama, hotelima, knjižarama, kafeima, bistroima, kasino klubovima, bioskopima, gradskim kućama.

Ove godine nagradu „Knjiga za grad“, dobio je beogradski pesnik Jovan Nikolić za knjigu poezije „Beli gavran, crno jagnje“. Nagradu dodeljuje „Literatur haus“ iz Kelna i list Kelner štat ancajger, čiji je glavni i odgovorni urednik, Peter Pauls otvorio literarni matine u kelnskom pozorištu: „Ova knjiga je otkrovenje i sadrži literarno blago, kojim autor čitaoce ne vodi samo u nepoznat svet nego i u vlastito detinjstvo.“

Na matineu u Kelnu Nikolić je na sceni bio okružen porodicom i prijateljima. U programu su učestvovali vokalni ansambl Internacional, koji je otpevao „Tebe pojem Stevana Maokranjca, ansambl Markusa Rajnharta, glumac Nikolaus Bender i pesnikov sin David Nikolić.

Uvid u čudni, tajnoviti, odvažni svet

Knjiga „Beli gavran, crno jagnje’ izdata je 1993. godine u Srbiji. Šest godina kasnije Nikolić je iz Srbije došao u Nemačku gde je 2006. izdato dopunjeno izdanje na nemačkom. Povodom dodeljivanja književne nagrade beogradskom pesniku, nemački novinari bili su puni hvalospeva za njegove pesme:

„Sa neverovatno malo rečenica pesnik uspeva da čitaocima dočara kompleksne slike koje sugerišu bitno duže tekstove ili bolje reći, svetove. Tek pri čitanju Nikolićeve poezije postaje jasno do koje mere su njegove poetske minijature kratke. To je uvid u čudni, nepoznati, tajnoviti, tužni, tradicionalni, odvažni, opasni svet koji autor stvara sa malo reči koje mnogo govore i, kako sam autor kaže, ’belim prostorom’ između reči.“

Po nacionalnosti pisac

U knjizi Nikolić opisuje svet svog detinjstva i čitaoca raduje jasnim, direktnim, konciznim jezikom, u uzbudljivoj, ali neobičnoj kompoziciji misli koje greje dušu čudesnim, čudnim, satiričnim, očajnički smešnim, imagiranim pogledom na njegovu okolinu i život u romskim naseljima. Nikolić u knjizi upečatljivo i dirljivo piše o životu sa roditeljima muzičarima, o životu „crnog jagnjeta u belom i bele vrane među crnima“ i na pitanje o nacionalnosti uvek kaže da je „po nacionalnosti pisac“.

„Da, ja dolazim iz porodice profesionalnih muzičara. Imali smo pijanino u kući na kome sam ja počeo da sviram. Moj otac je osetio da će biti nekog muzičkog štofa u meni i rekao je: ’Ovaj gorki hleb nećeš da jedeš’. Zabranio mi je da se bavim muzikom. Želeo je da postanem inženjer. Pogrešio je naravno, jer se rad prirode ne može zaustaviti i kao voda ispod kamena je iz mene izbila ta muzika. Poezija. Muzika i poezija su kao brat i sestra.“

Neka vrsta molitve

Na pitanje Inze Vilke koja je vodila program u kelnskom pozorištu, zašto uopšte piše, Nikolić je rekao: „Kad sam bio mlad pisac, Branislav Petrović me u nekom kafanskom druženju pitao: ’Da li moraš da pišeš?’ Nisam znao šta da mu odgovorim. Celu noć sam razmišljao da li ja zaista moram da pišem. Ali, ovu knjigu sam zaista morao da napišem. Moj spisateljski kredo glasi: ’Ako imaš nešto da kažeš, uzmi olovku i piši. Ako nemaš šta da kažeš, bolje je da voziš bicikl’.“

Govoreći o uticaju religije na njegovo stvaranje, Nikolić je rekao da sam čin pisanja može da nalikuje na molitvu te da je iz svog čitalačkog iskustva sakupio tri teme u životu:

„Molitva Hristova u Gestimanskom vrtu: ’Oče moj, ako je moguće da me mimoiđe čaša ova, ali neka bude volja tvoja’. Zatim rečenica u Pinokiju Karla Kolodija: ’Pinokio ne idi’, i vizija Martina Lutera Kinga: ’Imao sam viziju (san)’. To su tri tona koja presijavaju iz svetske literature. Što se tiče mog pisanja, mislim da ono što osećam i mislim jeste neka vrsta molitve.“

Na uručenoj nagradi koju su pre njega dobili i Orhan Pamuk, Italo Kalvino i Haruki Murakami, pesnik Jovan Nikolić se u svom duhovitom maniru zahvalio rečima: „ Hvala, nisam se ovom nadao. Osećam se kao da je slava, kao da je Đurđevdan, i sad ćemo da jedemo pečenje.“

Autorka: Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković